Молитва је свако добро дело

„Крст носити нама је суђено”, казује велики српски песник, владика Раде у „Горском вијенцу”. Суђено нам је носити голготски крст, али да га носимо благодарно и благодатно, да би тако то наше дело добило христолошки смисао, смисао вечног добра. Крст носити, вели Јован Јањић, значи бити спреман за добра дела. Под крстом се молити, са вером у васкрсење. А молитва је свако добро дело. Или, како каже патријарх српски Павле: „Мати свих добрих дела”.

Текстове настале између 2000. и 2010. године, који су објављивани, највећим делом, у НИН-у, Јован Јањић је сабрао и објавио у књизи „Белешке испод крста”. Реч је о текстовима за које је аутор сматрао да могу да предоче духовни амбијент у Србији и на канонском подручју Српске православне цркве, у првој деценији 21. века, односно, на почетку трећег миленијума, прилике у којима је Црква деловала, стање тадашње у Цркви, однос Цркве и државе, као и других, нецрквених снага према Цркви...

Текстове је, објашњава аутор, напретенциозно назвао белешкама, да би, поред осталог, напоменуо да су они настајали успут, како су догађаји и други поводи диктирали. Назначава се да су испод крста, да би се истакло да је реч о темама које се тичу хришћанства, али и да је аутор, док је ове текстове писао, имао је у виду да изнад себе има – крст. Али и да је сав свет крстоносан. Испод крста. Да свако од нас крст свој носи, ма којим се послом бавио.

Аутор текстова трудио се да пише објективно, на темељу чињеница до којих је дошао. А „тон” су, често, диктирале прилике у којима су они настајали, с обзиром да су писани за „државне” новине, у којима, у том времену, после полувековног „отклањања од Бога”, још није било слуха за веру.

Новински текстови, наглашава Миленко Пешић, у поговору, имају све краћи животни век и пролазност никада није била присутнија у новинарском послу. Двадесетчетворочасовна информативна канонада из свих медијских оружја немилосрдно затрпава кориснике вести. Изгубљени, па и збуњени насловима који све више прозивају, прете, сугеришу, подилазе, а све мање дају одговоре, довела је данашње читаоце у стање које је филозоф Карл Јасперс описао као „спознајну замраченост”. Многи купци новина најчешће се већ увече не сећају шта су тог јутра прочитали.

Чланци репортаже, анализе и интервјуи колеге Јована Јањића о црквено-хришћанским темама које је објављивао у НИН-у, на срећу читалаца, нису имали такву невеселу инстант судбину. Свако ко их је читао, обогаћивао се сазнајно и духовно. Пасионирани читаоци Јањићеве текстове су исецали из НИН-а, и чували, други умножавали и делили фотокопије пријатељима, а трећи недељама и месецима после објављивања – препричавали оно што су у њима сазнали.