Револуција или ребаланс буџета

Од кризе неолиберализма 2007. све чешће се говори о кризи ЕУ, о грчкој кризи, па и о кризи капитализма. Ових дана о буџетској кризи Србије, о дефициту и минусу у српској каси и о косовској кризи. Наизглед је реторика политичара и аналитичара све радикалнија. Да ли је баш тако? Може ли се уопште појмом кризе објашњавати актуелни структурни неред? Тешко. Не само отуда што је реч криза одвећ искрзана, него зато што реторика центрирана око ове речи није критичка него манипулативна. У ком смислу? Што се криза више помиње, то се чешће потчињенима шаље порука да је нешто ненормално у ствари нормално. Због ове учестале реторике и нема акутне кризе капитализма која тражи хитно или не дај боже црвено решење. Постоји само латентна криза која се дуго вуче и којој се не види крај. Ваљда и зато што се не види крај кризе левице и крај одсуства алтернативе. Криза левице је важан разлог тумарања у кругу.

Истини за вољу, демократија је незамислива без кризе, јер само она допушта говор о кризи. Зар није и Маркс писао „Капитал” у библиотекама британског капитализма? Јесте, али одавно смо се уверили да је свеопшта дозвољеност далеко од демократије. Док је за левицу криза демократије социјална неправда, за десницу је криза нешто друго, нa примеругроженост тржишта, нације, вере или расе. Осим тога, постоје и разне верзије демократије: либерална, конзервативна, мултикултурална, национална. Свака види кризу другачије.

Данас хегемону свест о узроцима кризе дозира менаџмент ЕУ тако што намеће мишљење да је криза ЕУ криза јавног државног сектора и да треба кресати буџетску потрошњу. И српски економисти око тога воде схоластичке полемике.Немачки политиколог Ј. Штрасер је уочио да је последња велика криза потекла из финансијског сектора САД и да се користи за сузбијање демократије у мањим земљама ЕУ и за слабљење европског парламента. Неолиберална еврократија уместо културне, социјалне и еколошке ЕУ нуди сирови капитализам којем су извађени осигурачи: контролисано тржиште и социјална држава. „Рајнски капитализам” је преузео вођство. Све је то тачно и лепо речено. Али површно. Како продубити критику?

Пре свега ваља имати на уму да је појму кризе одузет критички набој већ тиме што је уоквирен сличним кастрираним категоријама као што су: ризично друштво, информатичко друштво, постмодерно друштво и слично.Галама ове врсте замагљује темељну противречност данашњег света. Скреће пажњу на епифеномене. Треба отићи корак даље и трагати за оним појмовима који су били кадри да распознају вечно у старом. Немојте нам само рећи да је тај појам комунизам! Јесте. И то не само по Марксу, него је и по високо провокативном филозофу Славоју Жижеку комунизам онај појам који се мора стално изнова откривати. Значи ли то да је комунизам evergreen? Да, одговара словеначки филозоф, комунизам јесте вечни појам јер се њиме у сваком добу може нешто аутентично ново наћи. Пре него капитализмом са људским лицем. Али комунизма нема без пролетаријата. У својој нимало анахроној књизи „На мртвој стражи” из 2009. и антинеолибералној филипики Жижек уводи у игру и заборављени појам пролетаријата. Данас пролетаризација поред социјалне беде, укључује еколошку катастрофу, биогенетско свођење човека на машину којом се може манипулисати и тоталну дигиталну контролу живота. Није то, дакле, никаква криза него апокалипса коју нуди неолиберализам. Излаз јесте револуција. И данас као и раније субјекти револуције могу бити само искорењени и сиромашни који немају шта да изгубе. То су нови пролетери глобализованог светског поретка.

Избор између превратничког антикризолога Жижека и апологетских кризолога не може се нипошто редуковати на академску дебату, нити на учтиву толеранцију између различитих опредељења. Нема љубазности код гладних, а данашња толеранција је репресивна. Није овде реч о поштовању процедуре код избора општинских одборника, него о непроцедуралном сукобу закавжених правди. Другачије речено, хитан ребаланс буџета не може укинути неправду. Гледано сависине, у наслову назначена антитеза између Жижека и Динкића исказује вечну напетост између правде и позитивног права. Гледано, пак, одоздо и владајући министри и пристигли опленачки краљеви и принчеви нам се чине великима зато што смо на коленима. Устанимо!

Професор на Филозофском факултету у Београду