Revolucija ili rebalans budžeta

Od krize neoliberalizma 2007. sve češće se govori o krizi EU, o grčkoj krizi, pa i o krizi kapitalizma. Ovih dana o budžetskoj krizi Srbije, o deficitu i minusu u srpskoj kasi i o kosovskoj krizi. Naizgled je retorika političara i analitičara sve radikalnija. Da li je baš tako? Može li se uopšte pojmom krize objašnjavati aktuelni strukturni nered? Teško. Ne samo otuda što je reč kriza odveć iskrzana, nego zato što retorika centrirana oko ove reči nije kritička nego manipulativna. U kom smislu? Što se kriza više pominje, to se češće potčinjenima šalje poruka da je nešto nenormalno u stvari normalno. Zbog ove učestale retorike i nema akutne krize kapitalizma koja traži hitno ili ne daj bože crveno rešenje. Postoji samo latentna kriza koja se dugo vuče i kojoj se ne vidi kraj. Valjda i zato što se ne vidi kraj krize levice i kraj odsustva alternative. Kriza levice je važan razlog tumaranja u krugu.

Istini za volju, demokratija je nezamisliva bez krize, jer samo ona dopušta govor o krizi. Zar nije i Marks pisao „Kapital” u bibliotekama britanskog kapitalizma? Jeste, ali odavno smo se uverili da je sveopšta dozvoljenost daleko od demokratije. Dok je za levicu kriza demokratije socijalna nepravda, za desnicu je kriza nešto drugo, na primerugroženost tržišta, nacije, vere ili rase. Osim toga, postoje i razne verzije demokratije: liberalna, konzervativna, multikulturalna, nacionalna. Svaka vidi krizu drugačije.

Danas hegemonu svest o uzrocima krize dozira menadžment EU tako što nameće mišljenje da je kriza EU kriza javnog državnog sektora i da treba kresati budžetsku potrošnju. I srpski ekonomisti oko toga vode sholastičke polemike.Nemački politikolog J. Štraser je uočio da je poslednja velika kriza potekla iz finansijskog sektora SAD i da se koristi za suzbijanje demokratije u manjim zemljama EU i za slabljenje evropskog parlamenta. Neoliberalna evrokratija umesto kulturne, socijalne i ekološke EU nudi sirovi kapitalizam kojem su izvađeni osigurači: kontrolisano tržište i socijalna država. „Rajnski kapitalizam” je preuzeo vođstvo. Sve je to tačno i lepo rečeno. Ali površno. Kako produbiti kritiku?

Pre svega valja imati na umu da je pojmu krize oduzet kritički naboj već time što je uokviren sličnim kastriranim kategorijama kao što su: rizično društvo, informatičko društvo, postmoderno društvo i slično.Galama ove vrste zamagljuje temeljnu protivrečnost današnjeg sveta. Skreće pažnju na epifenomene. Treba otići korak dalje i tragati za onim pojmovima koji su bili kadri da raspoznaju večno u starom. Nemojte nam samo reći da je taj pojam komunizam! Jeste. I to ne samo po Marksu, nego je i po visoko provokativnom filozofu Slavoju Žižeku komunizam onaj pojam koji se mora stalno iznova otkrivati. Znači li to da je komunizam evergreen? Da, odgovara slovenački filozof, komunizam jeste večni pojam jer se njime u svakom dobu može nešto autentično novo naći. Pre nego kapitalizmom sa ljudskim licem. Ali komunizma nema bez proletarijata. U svojoj nimalo anahronoj knjizi „Na mrtvoj straži” iz 2009. i antineoliberalnoj filipiki Žižek uvodi u igru i zaboravljeni pojam proletarijata. Danas proletarizacija pored socijalne bede, uključuje ekološku katastrofu, biogenetsko svođenje čoveka na mašinu kojom se može manipulisati i totalnu digitalnu kontrolu života. Nije to, dakle, nikakva kriza nego apokalipsa koju nudi neoliberalizam. Izlaz jeste revolucija. I danas kao i ranije subjekti revolucije mogu biti samo iskorenjeni i siromašni koji nemaju šta da izgube. To su novi proleteri globalizovanog svetskog poretka.

Izbor između prevratničkog antikrizologa Žižeka i apologetskih krizologa ne može se nipošto redukovati na akademsku debatu, niti na učtivu toleranciju između različitih opredeljenja. Nema ljubaznosti kod gladnih, a današnja tolerancija je represivna. Nije ovde reč o poštovanju procedure kod izbora opštinskih odbornika, nego o neproceduralnom sukobu zakavženih pravdi. Drugačije rečeno, hitan rebalans budžeta ne može ukinuti nepravdu. Gledano savisine, u naslovu naznačena antiteza između Žižeka i Dinkića iskazuje večnu napetost između pravde i pozitivnog prava. Gledano, pak, odozdo i vladajući ministri i pristigli oplenački kraljevi i prinčevi nam se čine velikima zato što smo na kolenima. Ustanimo!

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu