Аргентински танго славе

66. КАН

Одлука жирија да „Златном палмом” за најбољу женску ролу награди француску глумицу Беренис Бежо за изванредну и веома сложену улогу Мари, растрзане младе мајке и жене у „Прошлости”, на 66. Канском фестивалу је дочекана са громким аплаузом, упућеним заправо и иранском сценаристи и редитељу Асгхару Фархадију, који је филигрански детаљно режирао овај изванредан француски филм.

Темпераментна Аргентинка, чија је породица емигрирала у Француску када јој је било свега три године, упала је у очи светске филмске јавности после улоге Пепи Милер у црно-белом немом филму „Артиста” Мишела Азанивисијуса, који је постао светски хит, а после улоге у Фархадијевом филму „Прошлост” и канске награде, име и лик Беренис Бежо постаће још памтљивији и све значајнији.

Да ли је истина да сте се са Фархадијем упознали на додели Оскара?

Да, и био је то веома пријатан сусрет. Њему се веома допао филм „Артиста”, а мени изузетно његов филм „Развод”, за који је и освојио Оскара. Још тада ми је рекао да би радо са мном сарађивао, да има у глави нови пројекат и да би филм снимао у Француској. Тада ми је рекао нешто што ме је збунило, а то је да се на мом лицу не види ни зрнце сумње. Тек касније, када је до сарадње и дошло, разумела сам зашто је то рекао.

Зато што се лик Мари, који тумачите у „Прошлости”, толико разликује од вас?

Читав филм, а не само лик Мари тако је далеко од мог живота и од моје свакодневице, али је веома занимљиво и изазовно играти некога ко вам је сушта супротност. Када смо се после дужег времена Асгхар Фархади и ја поново срели на тест-снимању, тражио је од шминкерке да ми стави ватеролну са унутрашње стране доњих усана, па сам се питала зашто ме је уопште звао ако му моје лице не одговара. Када ми је дао прочитам цео, детаљно написан сценарио, схватила сам шта му треба: Мари је особа коју су живот и свакодневица, несређени породични живот и њене љубави начинили веома сумњичавом и та сумња у све око ње јој се одражава на лицу.

Када сте разговарали о лику Мари шта вам је Фархади рекао?

Рекао је: „Мари је жена са двоје деце која је у љубави са човеком који има дете и треба да се разведе од другог човека који ју је напустио пре четири године”, да би ме одмах после упитао да ли имам децу. Када сам му рекла да имам двоје и да мој супруг има двоје и да сам заправо мајка четворо деце сваке друге недеље, само ме је значајно и дубоко погледао. Није рекао ништа, тај поглед је све говорио.

Фархади не говори француски, како сте се током припрема и снимања споразумевали?

Од самог почетка је са нама био преводилац Араш који је буквално преводио све. У почетку је то помало збуњивало, али сам се брзо навикла и поистоветила Арашов глас са Фархадијевим. Фархади не прича пуно, његов говор тела и експресија лица довољно су речити.

Глумица Лејла Хатами, која је играла у „Све о Ели” и „Разводу”, каже да иза наоко спонтано-документаристичких Фархадијевих филмова стоје месеци исцрпљујућих проба. Тако је било и у вашем случају?

О, да! Два пуна месеца, пет-шест сати дневно, осим недељом! Имала сам утисак да се спремам за позоришну представу, а на крају сам се чак плашила како ће бити на снимању када сам већ толико пута проживела и иживела и свој лик и сам филм. Пробе би почињале тако што би Фархади стао на чело наше мале глумачке колоне и почео да трчи. Ми за њим. Одмах је тако ставио до знања да је он шеф параде, а да ми треба да радимо само оно што он од нас тражи. Затим сати и сати читајућих проба, савладавања свих дијалога којих у филму има много, свих детаља односа, свих емотивних обрта. Тек када је од нас добио оно што је тражио, кренуло је снимање. Невероватно, али изузетно корисно искуство за све глумце.

Све је било лакше, другачије од начина припрема за снимање „Артисте” када је шеф параде био Мишел Азанависијус, ваш муж?

Било је лакше, али не зато што је редитељ филма мој муж, већ зато што смо се Мишел, Жан Дижарден и ја срели радећи заједно у неким претходним филмовима, када нико није могао да претпостави да ћемо се Мишел и ја венчати. Нас троје смо се веома добро познавали и били уиграни. Имали смо једни у друге велико поверење, стечено током претходних искустава, тако да на снимању „Артисте” није било неких посебних тешкоћа.

Али, и за улогу Пепи Милер у „Артисти” имали сте вишемесечне пробе, наравно, не и дијалога, јер је ово неми филм?

Тачно, пет месеци учења и проба плеса и плесних сцена, савладавања кореографија! Уз то и гледања старих црно-белих и немих филмова.

Којих?

Оних са Џоан Кравфорд, тако слатком када игра и пева. Оних са Марлен Дитрих од које сам „украла” начин како намигне и гледа у људе, а гледала сам и филмове Глорије Свансон јер ме је инспирисала њена енергија и начин кретања. Мислим да су те три жене биле веома важне за мој рад и за улогу Пепи Милер.

Да ли и у Фархадијевој „Прошлости” има кореографије, али не плеса, већ живота?

Фархади је познат по томе да добије тачно оно што хоће и што је замислио. Фархади је кореограф. Он пажљиво оркестрира сваки покрет, сваки гест који би иначе изгледао безначајно. Код Фархадија нема безначајних гестова! Све је у функцији реконструкције реалног живота и стварних ликова.

Сутра: Хироказу Корееда, јапански редитељ