Усхићено, весело, страсно

„Небраска” Александра Пејна, америчког редитеља грчког порекла (вишеструко награђивани повратник у Кан), диван је филм. Још један од оних који се прикључују подугачкој листи добрих филмова у овогодишњој такмичарској селекцији Канског фестивала.

Пејнова „Небраска” је једноставан, непретенциозан, сентименталан, добро написан и одлично глумљен црно-бели роуд-филм, право емотивно путовање средовечног сина и остарелог тврдоглавог и у свом науму непоколебљивог оца (навалио да из Монтане оде у Небраску по милион долара за које наивно мисли да их је освојио као читалац једног часописа), са дубоким освртом на односе унутар целе, просечне америчке породице пред крај живота. Дирљив, препун хумора и хуман Пејнов филм.

Од филмова виђених у другој половини фестивала, по квалитету се осим „Небраске” издвајају „Боргман”, „Иза канделабра”, „Велика лепота” и „Плава је најтоплија боја”. Са „Боргманом” Алекс ван Вармердам вратио је Холандију у трку за „Златну палму” после 38 година одсуства! Филм почиње налик каквом другоразредном хорору, а наставља се у стилу Ханекеовог филма „Смешна игра” (видни су утицаји стила Михаела Ханекеа), а у основи је реч о апсурдној црној комедији са примесама надреализма кроз коју се аутор руга на рачун данашње грађанске Европе, њених страхова, идеологије па и наивности.

Иако са примесама великог телевизијског спектакла, што не чуди када се на шпици филма види име компаније ХБО, нови филм Стивена Содерберга „Иза канделабра” и како аутор каже – последњи пред паузу коју планира да начини, од оне је врсте филма који и узбуде и забаве гледаоце. Реч је заправо о биографском филму посвећеном животу и велелепној каријери једне од најплаћенијих америчких музичко-забављачких звезда свих времена – славном (и од последица сиде преминулом) Валентину Либерачеу, иначе школованом концертном пијанисти. Један од највољенијих и најпожељнијих мушкараца свога доба (Либераче је на врхунцу каријере био педесетих и шездесетих година прошлог века) за којим у уздисале нарочито средовечне даме, крио је своју хомосексуалну оријентацију о којој се сазнало, баш као и у случају сексепилног Рока Хадсона, тек пошто је оболео од сиде. Содерберг говори и о том делу Либерачијевог живота, усредсређујући се на слатко-горки однос између Либерачија (Мајкл Даглас) и његовог дугогодишњег љубавника Скота Торсона (Мат Дејмон). Филм „Иза канделабра” је у Кан довео и Мајкла Дагласа и Мата Дејмона.

Један од филмова који усхићује, али и дели критичаре на оне за и на оне против, без сумње је фелинијевско-постмодернистички филм „Велика лепота” Паола Сорентина са његовим верним глумцем Тонијем Сервилом у главној улози и верним сниматељем Луком Бигацијем као снажним стубом, овог пиранделовски комичног портрета Рима и галерије чудесних ликова који у вечном граду, оличењу лепоте, живе своје испразне животе. „Велика лепота” делује као својеврсни наставак Фелинијевих филмова „Осам и по” па и „Долче вита”, али наставак за постмодернистички 21. век...

Највеће изненађење 66. Кана ипак је приредио Абделатив Кешиш, француски редитељ алжирског порекла, са својим двоипосатним филмом „Плава је најтоплија боја” (француски превод је „Аделин живот”), о страсној и хаотичној љубави између 15-годишње ученице Адел и сензуалне студенткиње уметности Еме, косе обојене у шерпа-плаву боју. Сцене страсне сексуалне лезбијске љубави су експлицитне „до даске”, снимљене су из свих углова, са видљивим свим телесним соковима, а трају у реалном времену. И шокантно и задивљујуће у исто време. Млада француска глумица грчког порекла Адел Ексаркопулос је фасцинантна у својој природности и уверљивости и сигурно је једна од најозбиљнијих кандидаткиња за „палму” у категорији најбоља глумица (ту је и Озонова глумица Марин Вач). У улози Еме је Леа Сејду, такође веома добра.

У такмичарском програму ових последњих дана виђени су и не нарочито добар крими-трилер „Штит од прућа” култног Јапанца Такашија Микеа, подбачај звани „Замак у Италији“ Валерије Бруни-Тедески, не много занимљива период-драма „Имигрант” Џејмса Греја и прилично заморни „Једино бог опрашта”, нови крими-трилер вољеног Николаса Виндинга Рефна. Виђен је и филм из Чада – „Грингрис” Махамата – Салеха Харуна. Мали, наиван и не савршено вешто режиран филм – о младићу Грингрису који, иако са парализованом ногом, фантастично плеше и сања о балетској каријери, али због новца потребног болесном очуху и због љубави према прелепој проститутки упада у невоље – животнији је и искренији од свих ових филмова побројаних у претходној реченици.

До краја фестивала, у главном такмичарском програму, остало је да се виде филмови Арноа де Палијера, Романа Поланског и Џима Џармуша...

-----------------------------------------------

Српски аутори у Кану

Србија нема филм у званичним програмима Канског фестивала, али се у програму „Кратки ћошак” налази краткометражни филм „Црвени снег” Луке Поповића. Осим Поповића у Кану бораве и Ненад Величковић (продуцент „Црвеног снега”), редитељи Огњен Главонић, Коста Ђорђевић, Дарко Лунгулов, али и Снежана Пенев, Марко Јоцић, Милан Тодоровић, Милош Ђукелић, као и Владимир Томчић наш представник у Еуримажу.

На штанду ФЦС-а, у оквиру заједничког изложбеног павиљона земаља југоисточне Европе, одржан је пријем у организацији ФЦС-а и Палићког фестивала.

-----------------------------------------------

Дуга листа могућих лаурета

Овогодишња канска сезона је и више него добра и листа потенцијалних канских лауреата, до овог тренутка, подугачка је. Ту су, поређани по редоследу гледања: „Прошлост” Асгхара Фархадија, „Додир греха” Жоја Жангкеа, „ Какав отац, такав син” Хироказу Коре Еде, „ Млада и лепа” Франсоа Озона, „Боргман” Алекса ван Вармердама, „У глави Лувена Дејвиса” браће Коен, „Иза канделабра” Стивена Содерберга, „Велика лепота” Паола Сорентина, „Небраска” Александра Пејна и „Плаво је најтоплија боја” Абделатиф Кешиша.