Радост када снег окопни

Дрен – Подно самих врхова Мокре горе, на петнаестом километру од вароши Зубин Поток, на самој међи ове и србичке општине, смештено је село Дрен. "Небеска капија" за Србе с косовске и оне метохијске стране који из правца Осојана, Биче, Грапца, Истока одлазе пут севера и централне Србије.

Макадамским путем, јаким теренским возилом грабимо пут Дрена, док за нама остају висови Мокре горе и док нас све време пута помно прати врх Берим, који се поносно ка Косову диже с висине од 1.750 метара. Излоканим макадамским путем овуда пролазе Срби, што комбијем, ретко када аутобусом, јер и сам поглед на Газиводско језеро, које се на моменте појави, па нестане, буди страх и леди крв у жилама.

Прва нам је успутна станица село Црепуља, једно од истоимене месне заједнице у којој су своје уточиште, још пре више од једног века пронашли Срби и који и поред свог смутног времена, које је било и које долази не мисле да напусте. Стижемо у школу, у издвојено одељење осмолетке "Јован Цвијић". Цела школа, пет ђака у шест разреда! Двоје деце је из Дрена, један првак, један у другом разреду, и ђак петог разреда из Црепуље.

Дотрајала, оронула школа отворена још 1970. године. Својевремено је овде било 80 ученика, а сада колико ђака, толико и наставника. Један учитељ. Ђусић Радојко, наставник српског, већ 20 година је у овој и школи у Брњаку, прича да је овде највећи проблем пут који је направљен пре две деценије, а који је пред рат требало да буде асфалтиран.

Затичемо и учитељицу Марију Анђелковић која у свом одељењу има три ђака, каже да је родом из Србовца, али да је у потрази за послом дошла овде, где неретко зими и пешице мора да превали пут од десет километара. И Миљан Касаловић, наставник математике вели да се овде ради помоћу штапа и канапа, да им недостају чак и основна наставна средства, а о компјутеру се овде и не говори. И он, као и његове колеге каже да је пут највећи проблем. Саобраћа овде "Колашин превоз" али он долази и наилази како му кад падне на памет.

Девојке неће на село

– Опстало би се овде и било би више ђака. осим што немамо струје, па се деси да људи пун замрзивач хране баце, и поред тога што смо, такорећи, изоловани од света, јер ретко кад "ухватимо" српске телевизијске станице, проблем је овај пут, који већ тамо с првим снегом буде неприступачан и за оне који би на коњима да дођу до нас. Има овде пуно момака, али су неожењени, јер нико од ових садашњих девојака не жели у село. За две-три године биће првака, али је питање да ли ће ти исти људи управо због ове недођије и пута овде да остану – каже нам Радојко Ђусић, а исто потврђује и Момчило Ђурић, помоћни радник који се скућио у Црепуљи.

Крећемо пут Дрена који је негде на шестом километру од Црепуље, а са нама путују Марина Рашковић и Слађана Ераковић, ученице петог и шестог разреда, којима смо скратили пут и чекање комбија који долази тек за четири сата. Причају да никада нису биле на мору, никада на рекреативној настави, а не би знале, иако су већ у поодмаклим разредима осмолетке, ни да укључе компјутер. Дешава се, кажу, да некада зими пешке крену, а онда се, било је случајева, очи у очи с вуком и медведом гледају.

Пут нас води до још једног истуреног одељења у селу Дрен. Дотрајала школа, расклимани прозори и улазна врата, пише Основна школа "Јован Цвијић" и налепљено – "Бирачко место број 19". У четири разреда, шест ђака. У првом два, толико у другом разреду и по један у трећем и четвртом.

– Са њима сам као другарица. Мислим да ће тако боље научити него да будем страх и трепет. Овде сам у овој школи од 1998. године, нешто мало пре него ће почети рат. Тада је било само једно дете у школи. Сва су деца добро, добро уче, можда им некада прогледам кроз прсте, али најважније је да су деца искрена и јако поштена. Овде код нас нема тужакања, сви смо ми једна мала-велика школа – каже за наш лист учитељица Снежана Радојевић док седимо у јединој учионици где наставу похађају ђаци од првог до четвртог разреда. Иначе, овде се зими греју на једној дотрајалој фуруни на дрва.

Сусрети са вуковима

И ово шесторо ђака никада није било на мору, никада нису видели компјутер, а најсрећнији су када снег окопни и када не морају да прте пртине до школе и презају на сваки шум бојећи се сусрета вука и мечке, којих и сада у овим топлим мајским данима има.

У школи је, као помоћни радник, курир Невен Рашковић. И он и његов презимењак Светозар гаје овце, краве, а обојица, као и Мутавџићи, Радичевићи, Костовићи, Радићи, по чијим се презименима и махале у Дрену зову, живе од пољопривреде и оно нешто мало пара које зараде у већ скоро пропалим фирмама, или од наднице од око десет евра. Сви се они жале на пут и кажу да би било више и деце и да не би било неожењених момака, јер ове данашње девојке веле неће у брда, већ, како се која спусти доле у Зубин Поток, тамо и остане. Овде се много и кућа гради, за само последње две године осма је кућа која се приводи крају. Иако живи сам и Рајко Костовић прави кућу у дворишту у којем су му брат, снаја и деца и родитељи.