Дипломатска брука

Министар спољних послова Иван Мркић сменио је Душана Спасојевића са места амбасадора Србије у Турској због тога што је прекршио Закон о Министарству спољних послова, којим је амбасадорима наше земље забрањено да дају изјаве за српске медије.

Спасојевић је раније опозван и требало је да у Анкари остане до краја јуна (не на лични захтев, како саопштава МСП).

Али, тренирајући дисциплину, шеф српске дипломатије наложио му је да се због прекршаја врати за 24 сата!

Шта је учинио амбасадор да би му било дато тек толико времена да спакује четкицу за зубе и ухвати први авион за Београд?

Спасојевић је ових дана коментарисао збивања у Турској за овдашње медије и наставио да то чини, иако је опоменут да на тај начин крши Закон о МСП-у и стога је у среду обавештен да је смењен, гласи Мркићева пресуда.

Амбасадор је коментарисао нереде који су почели на Тргу Таксим у Истанбулу. И саветовао је српске држављане де се клоне Таксима, сузавца и жестоких сукоба органа реда и демонстраната. Потом су слична упутства дали Вашингтон и Лондон.

Деценијама сам завидео држављанима САД или Британије када су, у сличним ситуацијама, њихове владе показивале да се брину за безбедност својих људи. Овде то није била пракса.

Зато сам се искрено обрадовао када се огласио амбасадор Спасојевић. Шта би било, а могло је да се деси, да је неки држављанин Србије био повређен на Таксиму? Или да је ухапшен заједно са стотинама других?

Оптужили би прво амбасадора и амбасаду што није на време реаговала. Било би ту места и за одговорност шефа дипломатије Мркића. Срећом, такав сценарио је избегнут.

Колико ми је познато, нашим дипломатама није потребна сагласност кабинета министра за изјаве српским медијима „у ванредној ситуацији земље пријема”, и то „само када шеф дипломатско-конзуларног представништва процени да је неопходно брзо реаговање”.

Амбасадор Спасојевић је тако проценио, а да је ситуација на Таксиму „ванредна” могли смо и сами да се уверимо гледајући телевизијске снимке.

Али, уместо да буде похваљен за иницијативу, амбасадору је наређено да се хитно врати у земљу. Да је истом ефикасношћу кабинет министра поручио амбасади у Анкари да се огласи саветом нашим грађанима, ова дипломатска брука била би избегнута.

Било би пристојно да је неко из Министарства питао Спасојевића како му је пошто је повредио ногу избацујући три канистера сузавца која су пала у двориште амбасаде. Београд је ћутао.

Mинистар показао је да може промптно да реагује када треба вратити амбасадора на половини мандата, зато што је Спасојевић кадар ДС-а, иако је професионално добио највише оцене. Пошто се прво одлучио на дисконтинуитет који штети угледу земље и увлачи дипломатију у страначке вртлоге, Мркић је арбитрарном строгоћом ваљда желео да покаже да се и он за нешто пита.