Кухињом лече трауме

Американци су опседнути ледом у свим његовим варијантама: у коцкицама, или срцима, у каменитим сантама, или измлевен и крцкав… а откад је са струјом у кухиње стигао и свемоћни фрижидер (у просперитетним годинама после Првог светског рата) ова је справа постала уз све остало и непогрешиво мерило породичног статуса.

Јер ако ти се икада деси да забасаш у кухињу твога пријатеља не дај да те завара мермерно острво усред великог светлог простора, шпорет и рерна као из васионских летилица свакојаки тостери и миксери, обавезни пљоснати екран телевизора који вири из неког ћошка у плафону… Окрени се фрижидеру и само на основу њега закључићеш све о класној припадности и принадлежностима свога домаћина… о његовом укусу, склоности ка технолошким достигнућима и аспирацијама за будућност… Ако мораш да отвараш врата да би себи из посуде избацио лед у чашу, бежи од таквога. Ако пак притиском на готово невидљиво дугме са фасаде почну да отпадају све врсте кристалчића, значи да је изабраник постигао завидни ниво у друштвеној хијерархији…

Породичне мирођије

Викторија Матранга, историчар индустријског дизајна, описује како је фрижидер постао мерило личног просперитета… У архивама Међународног удружења за апарате домаћинства, које се налази близу Чикага, могу се наћи гомиле новинских и магазинских огласа из 1920. године, где господа у фраку и даме у вечерњим хаљинама стоје поред својих хладњака најављујући тако ексклузивну ледену свечаност. Али кухиња је одувек у Америци (а можда и у остатку света) савршена позорница за личне породичне приче. И оне које се кувају у вишегенерацијским чорбама и о оним мирођијама у фамилији које се налазе у свакој од њих. Тек је од двадесетих година, међутим, у њих уведен и неопходан расхладни елеменат.

Знајући за све то, јер овде нема ствари и расположења које није научно испитано и преиспитано, произвођачи су се "прилагодили свим класама националног укуса". Испитане су на највишем нивоу примедбе да су полице у вратима сувише плитке и ниске за боцу хладне воде која се носи у теретану или на трчање, а да су посуде за воће и поврће недовољно влажне, сувише уске или широке… Нестала је рецимо из америчких фрижидера она модла за јаја, јер сва се јаја овде купују у већ готовом паковању. Време је новац, па нико нема времена да их препакује у расхладне полице.

На кухињске апарате, Американци су прошле године потрошили 15 милијарди долара, што је за двадесет одсто више од претходне. Просечни Американац у току дана педесет пет пута отвара врата од фрижидера, а "Џенерал електрик" је, на пример, испитао у посебним лабораторијама справљеним у облику породичних кухиња, како човек "интуитивно реагује на унутрашњост ове хладне модерне пећине". Да ли она изазива страх, наду, бес или блаженство.

Па ипак, свака кухиња има своју причу и свог креатора… Оно што одговара једном може бити сасвим неприкладно за другу особу. У кухињска истраживања укључили су се и антрополози, посебно када, као што је случај са имигрантима из такозваног трећег света, ову просторију користи више генерација одједном.

Чаробњачко обедовање

У фрижидеру  извесног "класичног минималисте" по имену Џеси Браунер, који живи у престижном делу Менхетна, нема остатака хране пакованих у пластичне кутије, оног непотребног терета који се скрива у расхлађеној утроби многих обичних људи. Браунер је аутор књиге о кухињи древног Римског царства и о последњем оброку аутора "Сатирикона" Петронија.

У његовој минималистичкој кухињи, Браунер као поклоник класике, чува парче вепровине (месо од дивљег вепра), гарум (сос од рибљих изнутрица који су користили стари Римљани) и посебну врсту уља са укусом морских плодова.

Опседнут класичним трагедијама, Браунер у кухињи види компликована преиспитивања траума из детињства, и сопственог надграђеног карактера. Поред писања, кување је још једини начин да се креира "идеални свет". Све што у јело ставиш је твоја лична одлука и ничија више. О џепу Американци из ових слојева уопште не размишљају.

Оно што у његовој кухињи нећете видети јесу креденци са нагомиланим судовима, теглице са зачинима и сосовима, справе за месо, зделе и чиније… Све што има, сакривено је иза белих равних плоча. Пре неку недељу правио је вечеру из Римског царства за дванаест особа, али у кухињи се ништа од свега тога није видело. "Увек се трудим да изгледа као да је реч о чаробњачком обеду", објашњава овај "класични минималиста".