Европа у Србији

Европска централна банка и Народна банка Србије донеле су ре неки дан истоветну одлуку – објавиле су своје основне каматне стопе. И ми и они је зовемо референтном. Оквирном ценом новца. То нам је једино заједничко.

ЕЦБ је своју каматну стопу потврдила на 0,5 одсто, након што ју је прошлог месеца снизила за 0,25 процентних поена. Била је 0,75 одсто.

 Камата на штедњу је нула. Тамошње банке још нису почела да осетније наплаћују чување пара у својим трезорима, али и то ће. Што да не. И то је услуга.

Дотле је наша централна банка исту ту референтну каматну стопу смањила за 0,25 процентних поена на 11 одсто.

Има ли сврхе поредити те две бројке? У ком погледу? Најмање да је наша стопа готово дведесет и два пута већа од европске. Је ли то нека математика? Јесте. А шта казује? Одакле крећемо према тој Европи очекујући да нам одреди датум о преговорима за приступање тој великој породици земаља Старог континента.

Али, да се вратимо нечем другом што је у вези са оним с чим смо почели ову причу – основним каматама. Европској, која обавезује 15 држава у Европској монетарној унији, и нашој. Рекосмо да је камата у ЕМУ 22 пута нижа него код нас. И шта она казује? Да је тамо инфлација једва два до три одсто. У Немачкој 1,2 процента. Шта то значи? Да камате на банкарске зајмове не могу бити веће од два, три, максимално четири процента. Да би и банке могле нешто да зараде на разлици. То један пар рукавица.

Други је наш. Са основном каматном стопом, за динаре, од 11 одсто, плус све оно што се на њу дозида, нема кредита испод 20 одсто, па навише. Девизни су нешто јавтинији, али курсни ризик има своју поприличну цену. Најбоље је знају они који су се за стамбене кредите задужили у швајцарским францима.

Питање је – може ли једна наша фирма са оволиком ценом позајмљеног новца да буде конкурентна било којој европској компанији у било ком легалном послу? Који су то производи и услуге који могу да одбаце толики профит да би та наша фирма само измирила трошкове финансирања? Нормално – не постоје.

И шта радимо? Продајемо оно што имамо – сировине, енергију (струја нам је багателна) и људски, живи рад за 200 до 300 евра месечно.

Е, ту муку нам датум неће решити нити отклонити добили га или не колико сутра. Европски стандард и бољитак у животу нису добили ни Румуни нити Бугари с пуким уласком у пунопрвано чланство у ЕУ. А шта ми тек да очекујемо од датума? Ништа више од онога с чим се боримо.

 Турска је постала кандидат 1999, а преговоре почела 2006. И? Још преговара, али Турска није седела и чекала расплет. И њене вође знају да нису у Бриселу омиљене. Баш као и ми, али је сама за себе и своје грађане урадила и чини што ми још не умемо.

Дакле, датум? Да! Преговори? Да. Али, суштина ствари је у нашем дворишту. Ми морамо да га уредимо. Сами. Не треба ЕУ да нам каже како трошимо више него што имамо и да нам закони нису у складу са добром европском традицијом. О осталим и да не причамо.