Обама од Алепа

Шта ће сада Барак Обама? Да ли ће се понети за порукама да Американци воле председнике који побеђују, или ће се присетити да лако може да се придружи колекцији станара Беле куће који су губили ратове у које су неопрезно улетали?

Обама је раније рекао да пред сиријским председником Башаром ел Асадом исцртао „црвену линију”: ако је пређе – а то значи да његове снаге у рату употребе хемијско оружје – онда се Америка више неће држати по страни.

ЦИА сада с „великом вероватноћом” тврди да има поуздане доказе да су Асадове снаге „у ограниченој мери” против побуњеника користиле нервне отрове и тако убиле 100–150 особа – „иако су подаци о жртвама некомплетни”.

Суочен с налетом јастребова који га, попут Хичкокових „Птица”, одавно терају у неки империјални поход и бекство с позиције коју је до сада држао, свестан да га критичари одавно гађају као „попустљивог”, Обама је саопштио да одобрава „директну војну подршку” сиријским побуњеницима.

Председничка се не пориче, али најава директног америчког укључивања у двогодишњи сиријски конфликт може скупо да кошта.

Разрађивао сам још раније нелогичност тезе да Асад користи хемијско оружје. Ако му је Вашингтон већ одредио „црвену линију”, ако Лондон, Париз, Ријад, Доха и Анкара једва чекају да га ударе, зашто би се подметао?

Не видим никакав разлог да Асадове снаге сарином поново преузимају офанзиву када за то имају довољан број авиона, тенкова и топова који су им на располагању. Ако му већ треба подршка, ту су либански хезболаси. Ефикаснији од бојних отрова.

Много логичније звучи, упозоравала је и Карла дел Понте, да побуњеници негде употребе инкриминисано хемијско оружје, побегну, а онда сумњиви ратни форензичари из седишта ЦИА у Ленглију лансирају „поуздане доказе” да су то урадиле Асадове снаге. Или посао обави сама ЦИА да би председнику сервирала аргументе о које не може да се оглуши.

Обавезујући се „црвеном линијом”, Обама се обавезује „црвеном траком” која лако може да придави све његове досадашње напоре: да се, после повлачења из Ирака, превише не уплиће у либијску епизоду, да избегава да се обећа Израелу за напад на Иран, да спрема извлачење из Авганистана.

Прво. Шта је „поуздана евиденција”? Не само на Блиском истоку? Она којом је, пошто је злоупотребио међународне инспекторе али и шефове ЦИА, Џорџ В. Буш обмануо читав свет, шаљући Коалицију вољних да се разрачуна са Садамом Хусеином и његовим оружјем за масовно уништавање?

То оружје, знамо, никада није пронађено, али безочна махинација довела је до окупације и уништавања Ирака.

Casus belli!, поново поводом инкриминисаног сиријског оружја цинично узвикују поборници ширења ратних дејстава који су досад мирно водили статистику која је догурала до 93.000 мртвих и 1,6 милиона у избеглиштву.

Сирија се на наше очи урушава, али резултат је требало да буде пад режима који се деценијама одупире колонизацији, који је од 1948. у ратном стању са Израелом, који је мостобран према Ирану, који се опире „демократизацији” Блиског истока.

Зар неко заиста мисли да је Асад сметња због ауторитарне владавине коју је наследио од оца? Али, ситуација на сиријском бојишту почела је да се мења. Ратна срећа окреће се на Асадову страну. Треба под хитно наћи повод за интервенцију: хемијско оружје.

Огласио се и Бил Клинтон. Тврди да је Обаму критиковао због опрезног приступа сиријској кризи. Тврди још да га је подсетио како је он током свог мандата донео одлуку да Америка војно интервенише у Босни и на Косову.

Не могу а да се не сетим да је конкретан повод Клинтонове „храбре одлуке” у Босни био масакр на пијаци Маркале. То што су истражитељи УН касније утврдили да то није било дело српских снајпериста и бомбаша већ питомаца Алије Изетбеговића, више није било важно.

Клинтон је у Босни имао срећу да не прође као Џорџ В. Буш у Ираку, али ко Обами гарантује да ће да подели судбину првог, а не другог?

Даље. Остаје барем још једно неодговорено питање: шта може америчко оружје да промени на сиријском фронту?

Слање „прашинара” не долази у обзир. Анатема Ирака равна је фараонској клетви. Претпостављам да се Американци ваљда не би брукали као по Авганистану да им обарају хеликоптере „апаче”.

Помисао да ће нови контингенти махом лаког оружја преокренути ток рата у Сирији је погубно наиван. Слање тешког наоружања било би ризичан потез који би такође неодољиво подсећао на „ирачке визије” које су се Тексашанину Џорџу јавиле када се ослободио алкохола.

Не бих детаљније да разрађујем сасвим реалну могућност да би количине истог тог оружја завршиле у арсеналу Ал Каиди блиских исламских џихадиста који у Сирији увежбавају оно што су учили по Авганистану, Пакистану, Јемену, Босни, Сомалији, Ираку.

Спречити Асадове трупе да се операцијом „Северна олуја” врате у Алепо знатно је сложеније него што је било зауставити снаге Муамера Гадафија да заузму Бенгази. Топографија је на страни режима у Дамаску.

Зато би за почетак, сматрају сада неки у Вашингтону, требало покушати с циљним бомбардовањима – попут три израелска налета на Сирију последњих месеци – или са интервенционистима омиљеном зоном забрањеног лета према сиријског граници с Јорданом.

Рецептура коришћена на Косову 1999. а последњи пут у Либији 2011. Амерички бомбардери Б2 и крстареће ракете могли би да уђу у ваздушни простор Сирије, али тек пошто се униште радарски и противракетни системи на земљи. Сирија је на ту тему много опаснија од Либије. Чак и без система С-300 које чека из Русије.

Истовремено, бомбардовање са удобних и безбедних висина значило би огромне цивилне жртве. Жаљења поводом „колатералних штета” данас је тешко продати у Пакистану или Јемену, камоли у Сирији. Да ли Обама има тај апетит?

Што се зоне тиче, Руси су се опекли када су је поводом Либије изгласали у Савету безбедности и сигурно је да не би поновили исту грешку. Дакле, остаје могућност, блиска Лондону и Паризу, да се у акцију крене без резолуције УН, као на Косову. Што је такође озбиљан залогај од кога може да се загрцне.

Усмерење да се сиријски конфликт реши слањем додатних количина оружја не води ничему. Сем умножавању цивилних жртава и ризику да се рат прелије у суседство.

Одлука о наоружавању побуњеника не значи прекид дипломатских напора, рећи ће сада у Вашингтону. Ако је и тако, с ким преговарати? Зар неко заиста очекује да Асад или његови изасланици после директног уплитања САД у сиријски рат поверују онима са друге стране стола?

Нема везе. „Обама или било који други председник, испао би тотална будала ако би сувише пазио на истраживања јавног мњења и због тога преопрезно реаговао”, поручује сада Клинтон.

Као што је погрешно ценио да ће се пре или касније сиријска армија распасти зато што командни кадар припада мањинским шиитским алавитима, као и Асад, а већински састав дају сунити, Западу поново прети да упадне у опасну замку.

Ако послуша Клинтона, Обама неће оправдати Нобелову награду за мир која му је додељена као аконтација. Изневериће не само већину Американаца који не желе да се њихова земља укључи у сиријски сукоб, већ и све оне широм света који и даље верују у „нови почетак”.

Једну ствар могу да тврдим. Клинтон никада у Сирији неће добити булевар попут оног који има у Приштини.