Музика отргнута од заборава

Крагујевац – Наша традиционална, стара, изворна српска музика, занемарена после Другог светског рата, и данас, шездесет година после победе комунистичких револуционара, буквално се копрца у муљу наталоженог шунда, покушавајући да измили на површину и пробије се до слушалаца. Велики народни оркестар из Крагујевца, под вођством хармоникаша Ненада Милановића, води, рекло би се, жестоку борбу да српску музику с краја 19. и почетка 20. века, ону која се слушала на краљевским баловима, офирцирским забавама и народним светковинама, врати на место које јој припада. Борба је неизвесна, јер кључеве наше културне политике држе људи који се, по свему судећи, у историју, традицију и музику највиших вредности, слабо разумеју.

Почели су пре двадесет година, до сада снимили на стотине нумера и пет дискова, од којих последњи, „Музика за ризнице”, садржи 12 инструментала, то јест кола која су до сада чули само ретки етно-музиколози, поједини новинари и мали број љубитеља благодарног звука. Сви се слажу у једном – музика Великог народног оркестра је „право благо”, отргнуто од заборава и понуђено широј јавности, с надом да ће „српске струне” допрети до школских установа и музичких академија, на којима би, према Милановићем мишљењу, требало да се нађе места и за нашу традиционалну музику.

– Наши политичари, посебно они који воде сектор културе, изгледа да не знају шта је музика, колики је њен значај, пре свега у смислу идентитета. Зато се музика коју ми свирамо тешко пробија до слушалаца. Посебно је тешко било на почетку. Средином деведесетих година прошлог века, када је новокомпонована музика харала овим просторима, ми, практично, нисмо имали где да наступамо. Ово је одлично, говорили су нам власници медијског простора, али се увек испостављало да они више воле певачице у кратким сукњама. Није било лако ни окупити квалитетне музичаре. Свирали би ми с тобом, али ко ће то сад да слуша, тако су ми говориле моје колега – прича Милановић, напомињући да је оркестар формиран 1994.

Временом, уз велики труд и рад, многобројне проблеме и одрицања, Мали оркестар Ненада Милановића прерастао је у Велики народни оркестар, који сада броји 14 чланова. Реч је о школованим музичарима, али је, ипак, пресудно то што су сви скупа посвећени музици коју воле.

– Да би нас уопште неко чуо, ми смо почели да свирамо на хуманитарним концертима за децу ометену у развоју, за слепа и слабовида лица. Из сарадње са тим дивним људима и одличним певачима, настао је један ЦД који је архивиран у Радио Београду – каже наш саговорник.

Велики народни оркестар из Крагујевца наступао је са познатим именима наше музичке сцене: Соњом Перишић, Храниславом Урошевићем, Вером Нешић, Чедом Марковићем, Радишом Урошевић, Душицом Јовановић, Синишом Сретеновићем, Данком Стојиљковић, Јорданом Ивановићем и другима. Запажени су и њихови концерти са Српским ансамблом „Смиље” из Крагујевца, од „Српске круне” су добили „мајсторско писмо”, а принцеза Јелисавета Карађорђевић им је уручила „христодарје”. Међутим, и после свих успеха, оркестар још увек није успео да се „скући” у некој од крагујевачких институција културе, нити да постане званична „градска фирма”.

– Нама су финансије велики проблем. Вежбамо у музичкој учионици школе „Ђура Јакшић” или, ако је топло, у дворишту код неког од наших чланова. Зато би нам институционална подршка и те како значила. Трошкове снимања, углавном, сами плаћамо – каже Милановић.

Осим овог „институционалног” проблема, Велики народни оркестар суочава се и са још једном, већом потешкоћом. До материјала, то јест старих композиција и снимака се тешко долази.

– Много снимака је нестало, уништено, а после Другог рата велики број песама је забрањен или им је, по налогу власти, промењен назив. Зато потрага и копање по архивама често изгледа као узалудан посао. Ипак, ми смо успели да дођемо до неких записа које, верујем, до сада нико није обрадио и снимио у новом аранжману. Тако ми на ЦД-у „Музика за ризнице” имамо готово заборављена кола: „Месарско”, „Београдско”, „Јешино”, „Тобџијско” и друга. Све је то наше благо и уопште ми није јасно зашто смо га се одрекли – пита се Милановић, са зебњом да је битка за изворну српску музику и традиционалне вредности можда већ осуђена на неуспех.

Овај оркестар изводи музику свих балканских народа, по томе је постао препознатљив и изван ових простора. О томе сведоче позиви стручњака и професора из Француске, Филаделфије, Енглеске, који су изразили жељу да чују „лудаке из Крагујевца”, како Милановића и његове колеге често називају њихови пријатељи, свесни да је Велики народни оркестар изабрао „најтежи пут”.