Црној Гори не треба „устав победника”

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Црној Гори не треба формално испуњавање налога са међународних адреса већ одрживо решење које ће бити плод сагласја политичких актера и које ће у дужем периоду потврдити своју валидност. Зато се и залажем за што већи степен подршке уставним амандманима, а не за усвајање устава тесном већином која би имала призвук да је то „устав победника”, рекао је у разговору за „Политику” Младен Вукчевић, председник Удружења правника Црне Горе, ранији председник Уставног суда и сада декан Правног факултета Универзитета „Медитеран”.

На питање да ли су измене устава и борба против криминала и корупције дежурна тема у Црној Гори, али и у Европској унији, Вукчевић каже да је као „дежурна тема корупција апострофирана и редоследом у преговарачком процесу са ЕУ, јер Црна Гора процес почиње са поглављима 23 и 24, која се односе на владавину права”.

„То је у вези и са захтевом да се усвоје уставне промене у области правосуђа, које ће смањити могућност политичког утицаја на вршење тужилачке, судске и уставносудске функције. Али, много пута су пробијани рокови за усвајање ових промена, што је потврдило неспремност политичких елита да остваре истински уставни дијалог. Уместо дијалога имамо призивање Венецијанске комисије као арбитра, у намери да се пошто-пото уважи оно што су њене препоруке. Зато уставним променама не треба приступати исхитрено, и у том смислу ми нови рок за усвајање уставних амандмана, 31. јул, не изгледа реалан и више личи на олако обећану брзину.”

Недавно сте казали да „највиши челници уставносудске и судске власти дебатују чија је задња” и позвали Уставни и Врховни суд да стручном анализом замене медијска надметања „која затичу правнике и збуњују неправнике”. Јесу ли ово стварни разлози или је у позадини нешто друго?

Посебне позадине нема, већ је то проблем навикавања на нове правне стандарде. Навикавање да Уставни суд по основу правног средства, каква је уставна жалба, може укидати одлуке Врховног суда, а то је пракса коју Врховни суд невољно прихвата будући да је уставом означен као највиши суд у земљи. Међутим, тек би анализа конкретних предмета показала да ли Уставни суд задире том приликом у домен рада Врховног суда, упуштајући се у тумачење чињеничног стања, мимо онога што је провера евентуалне повреде уставних права грађана. Овим поводом треба рећи да квалификације које долазе од челника у судству, о томе ко је од њих (или није) политички суд, не доприносе разрешавању ових правних неслагања. Све у свему, мислим да је изостала њихова заједничка припрема за остваривање новог концепта уставне жалбе, и отуда несугласице, медијска надметања и опречни ставови. У таквој ситуацији на губитку су начело правне сигурности, а тиме и сами грађани.

Не чини ли вам се да се право у знатној мери игнорише у Црној Гори пред договорима партијских елита?

Да, договори партијских елита у сфери права сежу до те мере да се може устврдити да је Црна Гора партитократско друштво, а таква оцена би могла важити и за друге државе нашег региона. То је оличено у свеприсутности политике приликом расправа о чисто правним питањима, у стварању атмосфере очекиваних судских исхода, у учесталом и политички обојеном коментарисању судских одлука, у покушајима политичких утицаја на суд и свему ономе што тежи да искаже примат политике у односу на право. Посебно је уочљива пракса потписивања меморандума о сарадњи између појединих државних органа, која ствара привид оперативности и модерности. На тај начин се, поред нормативног инаугурише протоколарни оптимизам и уверење да је нешто довољно прописати да би се и остварило. Суштинске користи по правни поредак од тога не видим, осим ако се под тим не подразумева медијска промоција самих потписника.

Може ли у Црној Гори бити слободе и правне једнакости ако носиоци судске власти, и не само они, крше законе и устав?

Слобода и једнакост, с једне, и уставност и законитост, с друге стране темељи су сваке уређене заједнице. Не могу се остваривати слобода и једнакост као претпоставке осталих људских права, ако постоји пракса кршења устава и закона.

У вашем питању је апсолвиран став према кршењу тих принципа и адресиран челницима правосуђа, са чим се ја а приори не слажем, све док се то не би чињенично поткрепило. Међутим, правна статистика казује да је немали број оних који крше законе и устав, почев од облика који не носе значајну друштвену опасност, па до оних који се испољавају у форми организованог криминала. Лек за то нису медијско-политичке кампање, најчешће оличене у лаичком доживљају права – да треба пооштрити казнену политику или „процесуирати” – све и на сваком месту. Решење је у једнакој примени права за све и на све, у ширењу правне културе која ће омогућити да се добровољно поштује заповест из норме, а не да се то чини путем санкције за њену повреду.

Да ли ће онда у скорије време идеја „о праву и правици” ићи у корак са грађанином?

Мора, ако желимо следити праксу демократских друштава, јер је то један облик рецепције „права и правице”, њеног читања и суштинског остваривања. Ово из разлога што ни право, ни правда нису оковане категорије, оне се мењају као и друштвени контекст у коме егзистирају. Исто тако, оне се неће остварити саме по себи, нити ће их неко написати у виду правног рецепта, а још мање уделити. Оне ће се остварити у мери нашег правничког знања, грађанског активизма и у мери постојања оспособљености државних институција и воље политичке елите да то реализује. Ако то не разумемо остаћемо загледани у прошлост и неспремни да суштински будемо део развијеног европског правног простора.