Crnoj Gori ne treba „ustav pobednika”

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Crnoj Gori ne treba formalno ispunjavanje naloga sa međunarodnih adresa već održivo rešenje koje će biti plod saglasja političkih aktera i koje će u dužem periodu potvrditi svoju validnost. Zato se i zalažem za što veći stepen podrške ustavnim amandmanima, a ne za usvajanje ustava tesnom većinom koja bi imala prizvuk da je to „ustav pobednika”, rekao je u razgovoru za „Politiku” Mladen Vukčević, predsednik Udruženja pravnika Crne Gore, raniji predsednik Ustavnog suda i sada dekan Pravnog fakulteta Univerziteta „Mediteran”.

Na pitanje da li su izmene ustava i borba protiv kriminala i korupcije dežurna tema u Crnoj Gori, ali i u Evropskoj uniji, Vukčević kaže da je kao „dežurna tema korupcija apostrofirana i redosledom u pregovaračkom procesu sa EU, jer Crna Gora proces počinje sa poglavljima 23 i 24, koja se odnose na vladavinu prava”.

„To je u vezi i sa zahtevom da se usvoje ustavne promene u oblasti pravosuđa, koje će smanjiti mogućnost političkog uticaja na vršenje tužilačke, sudske i ustavnosudske funkcije. Ali, mnogo puta su probijani rokovi za usvajanje ovih promena, što je potvrdilo nespremnost političkih elita da ostvare istinski ustavni dijalog. Umesto dijaloga imamo prizivanje Venecijanske komisije kao arbitra, u nameri da se pošto-poto uvaži ono što su njene preporuke. Zato ustavnim promenama ne treba pristupati ishitreno, i u tom smislu mi novi rok za usvajanje ustavnih amandmana, 31. jul, ne izgleda realan i više liči na olako obećanu brzinu.”

Nedavno ste kazali da „najviši čelnici ustavnosudske i sudske vlasti debatuju čija je zadnja” i pozvali Ustavni i Vrhovni sud da stručnom analizom zamene medijska nadmetanja „koja zatiču pravnike i zbunjuju nepravnike”. Jesu li ovo stvarni razlozi ili je u pozadini nešto drugo?

Posebne pozadine nema, već je to problem navikavanja na nove pravne standarde. Navikavanje da Ustavni sud po osnovu pravnog sredstva, kakva je ustavna žalba, može ukidati odluke Vrhovnog suda, a to je praksa koju Vrhovni sud nevoljno prihvata budući da je ustavom označen kao najviši sud u zemlji. Međutim, tek bi analiza konkretnih predmeta pokazala da li Ustavni sud zadire tom prilikom u domen rada Vrhovnog suda, upuštajući se u tumačenje činjeničnog stanja, mimo onoga što je provera eventualne povrede ustavnih prava građana. Ovim povodom treba reći da kvalifikacije koje dolaze od čelnika u sudstvu, o tome ko je od njih (ili nije) politički sud, ne doprinose razrešavanju ovih pravnih neslaganja. Sve u svemu, mislim da je izostala njihova zajednička priprema za ostvarivanje novog koncepta ustavne žalbe, i otuda nesuglasice, medijska nadmetanja i oprečni stavovi. U takvoj situaciji na gubitku su načelo pravne sigurnosti, a time i sami građani.

Ne čini li vam se da se pravo u znatnoj meri ignoriše u Crnoj Gori pred dogovorima partijskih elita?

Da, dogovori partijskih elita u sferi prava sežu do te mere da se može ustvrditi da je Crna Gora partitokratsko društvo, a takva ocena bi mogla važiti i za druge države našeg regiona. To je oličeno u sveprisutnosti politike prilikom rasprava o čisto pravnim pitanjima, u stvaranju atmosfere očekivanih sudskih ishoda, u učestalom i politički obojenom komentarisanju sudskih odluka, u pokušajima političkih uticaja na sud i svemu onome što teži da iskaže primat politike u odnosu na pravo. Posebno je uočljiva praksa potpisivanja memoranduma o saradnji između pojedinih državnih organa, koja stvara privid operativnosti i modernosti. Na taj način se, pored normativnog inauguriše protokolarni optimizam i uverenje da je nešto dovoljno propisati da bi se i ostvarilo. Suštinske koristi po pravni poredak od toga ne vidim, osim ako se pod tim ne podrazumeva medijska promocija samih potpisnika.

Može li u Crnoj Gori biti slobode i pravne jednakosti ako nosioci sudske vlasti, i ne samo oni, krše zakone i ustav?

Sloboda i jednakost, s jedne, i ustavnost i zakonitost, s druge strane temelji su svake uređene zajednice. Ne mogu se ostvarivati sloboda i jednakost kao pretpostavke ostalih ljudskih prava, ako postoji praksa kršenja ustava i zakona.

U vašem pitanju je apsolviran stav prema kršenju tih principa i adresiran čelnicima pravosuđa, sa čim se ja a priori ne slažem, sve dok se to ne bi činjenično potkrepilo. Međutim, pravna statistika kazuje da je nemali broj onih koji krše zakone i ustav, počev od oblika koji ne nose značajnu društvenu opasnost, pa do onih koji se ispoljavaju u formi organizovanog kriminala. Lek za to nisu medijsko-političke kampanje, najčešće oličene u laičkom doživljaju prava – da treba pooštriti kaznenu politiku ili „procesuirati” – sve i na svakom mestu. Rešenje je u jednakoj primeni prava za sve i na sve, u širenju pravne kulture koja će omogućiti da se dobrovoljno poštuje zapovest iz norme, a ne da se to čini putem sankcije za njenu povredu.

Da li će onda u skorije vreme ideja „o pravu i pravici” ići u korak sa građaninom?

Mora, ako želimo slediti praksu demokratskih društava, jer je to jedan oblik recepcije „prava i pravice”, njenog čitanja i suštinskog ostvarivanja. Ovo iz razloga što ni pravo, ni pravda nisu okovane kategorije, one se menjaju kao i društveni kontekst u kome egzistiraju. Isto tako, one se neće ostvariti same po sebi, niti će ih neko napisati u vidu pravnog recepta, a još manje udeliti. One će se ostvariti u meri našeg pravničkog znanja, građanskog aktivizma i u meri postojanja osposobljenosti državnih institucija i volje političke elite da to realizuje. Ako to ne razumemo ostaćemo zagledani u prošlost i nespremni da suštinski budemo deo razvijenog evropskog pravnog prostora.