Беспуће Црвене звезде

На Фудбалски клуб Црвена звезда се сручила нова невоља. На почетку припрема за наредну сезону напустио ју је тренер Португалац Са Пинто.

Тиме се потврђује да се кида тамо где је танко. Некадашњи европски првак је у дуговима до гуше, већ шест година није био првак, што је најдуже у клупској историји, са сопственим играчима се потеже по судовима, јавна је тајна да у самом руководству нису јединствени којим путем даље...

На овај случај са Звездом би могло да се гледа и шире. Не искључиво као на муке славног клуба него на то како се ствара врзино коло и колико је тешко да се изађе из њега.

Кад неко, ко се попео високо, а Звезда је 1991. додирнула небо, почне да клизи, нико тада и не слути где то може да одведе . Уосталом, ко је у то доба могао да наслути да ће и Југославију да задеси оно што ју је задесило, да ће привредни гиганти да доживе слом, да ће култура да губи надметање с поткултуром и некултуром, да ће фудбалери да се клањају пред навијачима...

Та путања надоле није вертикална. Има благи нагиб, па се у почетку и не примећује да је то, у ствари, пад.

Црвена звезда се најпре навикла да не игра у европским куповима иако је за разлику од свих југословенских клубова сваке године играла у Купу шампиона, Купу купова или Купу Уефе, него би готово редовно, како се то у спорту каже, „презимила у Европи”.

Звезда из Европе није испала својом кривицом. Био је то један од начина да се казни наша земља. „Црвено-бели” нису имали срца да држе велике фудбалере у изолацији која је наметнута нашем спорту, па се моћан тим растурио. Нестао је тада и високо постављени циљ – оно за шта је и с чиме је Звезда деценијама живела.

А без њега је Црвена звезда ишла низбрдо попут аута коме за ту врсту кретања нису потребни ни мотор, ни гориво, па чак ни возач. Да то није вожња него суноврат постало је јасно много касно. Као што је и узбуна због избијања економске кризе дигнута тек кад је она већ поплавила свет.

Под утицајем спољашњих чинилаца и Црвена звезда је почела да се мења прихватајући оно што је у „тренду” и потискујући оно што је њена суштина.

У наше време се траже реформе и тешко ономе ко се макар на речима супротстави том таласу. Нажалост, ту су промене углавном саме себи сврха, а не шта се њима постиже.

Звезда је почела пребрзо да мења све: председнике, тренере, играче... Чак ни грб није био поштеђен. Олако је узимала кредите, више је улагала у све друго него у свој стручни рад...

Њој сада није потребан толико велики тренер, колико тренер који неће да устукне пред тешкоћама. Њој није потребно руководство које ће да тражи улазак у Лигу шампиона, него да је обнавља из темеља. Њој ће само да сметају њени навијачи, који ће своје жеље, засноване на Барију и Токију, да јој намећу као циљ.