Филозофија феникс-птице

И кроз своје народне песме, дао је наш народ човечанству једну царску мудрост излучио је из свога покосовскога живота Видовданску Филозофију Национализма, и њену основну мисао казаћемо речима вође Нових Срба и филозофа етичара Нове Југославије, Г. Васе Стајића: „И кад освајачи заробе тело једнога народа, душу нека чува, њу само нека не изгуби. Све дотле је живо царство, докле га народ чува у својој души, докле га се не одрече.

И још више је учинио наш народ: он није своју мисао лепо изрекао (тако лепо изразио,

да од њене лепоте живи Српска Уметност), него ју је и доказао, осветивши и покајавши Косово. Јер, данас сви ми благосиљамо честитога Кнеза што се није мирио са ропством,

што није веровао у вечито трајање турскога царства, а веровао у победу Видовданске Мисли над њим”.

То је најкрупнија и најдебља, светемељна мисао Видовданске Идеологије која има етичку снагу да вида националне болове свима подјармљеним народима, да огњеве њиних осећања подјарује и међе националне вере у њима да раширује; моћ која има да светлошћу вишег, небеског живота задоји и росом нове, зрачније лепоте да освежи све садашње и будуће синтагме животне. (...)

Поглед на живот и смрт, конкретисан мајком Југовића, то је поглед мелиористички. Мелиоризам, то је оно чиме се карактерише фундаментална, примарна тежња филозофије живота у народној нашој песми. Живот, то је рад, то је цветање, то је сунцовање: не живети само да се живи, него живот сматрати као средство за неку вишу сврху; животну енергију треба са смислом утрошити; па онда, кад се примакне време полажења у оне крајеве где асфодели цвату, растанак са земним животом нећe бити везан за осећање болова, јер нећe бити сличан јаловом свршетку смокве која се сече што плода не доноси, него ће благо нестајати у пријатном горењу као сунце кад за гору запада у преливању сјајних боја; као животворно сунце, што је преко дана облагородило мирисаво цвеће, равна поља, високе горе, сребропене реке, широка мора, божанствене зракове, недокучива безмерја. Мајка Југовића умире земним животом да, с Југом Богданом и синовима, у ставу Богородице вечито престолује у души народној, и, као принцип снаге и живота, као принцип морала, да буде побуда, мотор прегнућа, да буде врело за духовну окрепу, и калем за оплемењивање и појачавање слабих душа.

Филозофија Косова – то је филозофија феникс-птице, филозофија Голготе, подигнута од опште вредности до народне специфичне. Даље, филозофија високо културна, етика ведра, несебична, пунолетна; исто толико национална колико човечанска; етнолошка, али са свим потребним условима, са етикетом да залази у свечовечанску, да једном новом, свежом бојом обогати палету светске душе. Јер народно наше искуство показује од колике је вредности мучеништво и бол у моделисању нашег националног живота а то је такве ноте да може бити врлина и у дизању линије свеживота врлина у стилизовању светске екуменске душе снага у економији духовања свега културнога света.

Милош Ђурић, Видовданска етика, издање из 1921. године