Снови и море Нове Колумбије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Прво што је Морис Џексон, професор афроамеричке историје на вашингтонском универзитету Џорџтаун, испричао групи страних новинара која је дошла да чује његово предавање о „јединственом политичком систему Вашингтона”, била је чињеница да је управо на месту где је данас Центар за страну штампу, где смо се окупили, на почетку 19. века била – пијаца робова. Једна међу многима.

Разговор о историји америчке престонице тако се претворио и у дијалог о улози Афроамериканаца у њој. Вашингтон, Дистрикт Колумбије, како гласи формално име главног града САД, изграђен је радом црних робова, али био и први у коме су они ослобођени, девет месеци пре опште еманципације и две године пре него што је председник Абрахам Линколн испословао 13. уставни амандман и тиме раскинуо са првобитним грехом америчке нације: да је створена на премиси да су сви људи једнаки, али и задржала робовласништво.

Професор Морис нас је подсетио на чињеницу да је 16. априла 1863. слободу добило 3.128 робова – али и да су њихови власници обештећени. По глави роба 300 ондашњих (око 5.000 данашњих) долара.

После тога су, наравно, нестале и вашингтонске пијаце робова, али за разумевање ондашњег духа времена је занимљиво објашњење зашто је седиште америчке уније баш ту где јесте.

Престонице су пре тога били Филаделфија и Њујорк, а онда је одлучено да се подигне нови главни град, нека врста федералне енклаве, место одакле ће се управљати младом нацијом. И није случајно одлучено да његова локација буде баш на граници робовласничког југа и у том погледу либералног севера. За Дистрикт Колумбије, назван касније и именом првог председника Џорџа Вашингтона, по део своје територије дали су државе Мериленд и Вирџинија, које ће у грађанском рату, започетом 61 годину после, бити на супротним странама.

Али 1800, када су се председник, Конгрес и Врховни суд преселили у Дистрикт Колумбије, било је важно да се у њему законски могло трговати и црним људима.

После Грађанског рата (1861–1865), уследила је прва велика миграција црнаца са пораженог југа ка бољестојећем северу. Друга се збила почетком 20. века. Борба за грађанска права Афроамериканаца (ово је касније усвојено „политички коректно” име за потомке црних робова) потрајала је до касних шездесетих година 20. века, да би била крунисана 2008, избором Барака Обаме као првог црног америчког председника.

Први велики амерички град са афроамеричком већином Вашингтон је постао 1970. Они су тада 71 одсто од његових 765.000 становника.

Данас је та већина тесна – само 50,7 одсто према попису из 2010 – у граду у којем је и мање људи: 602.000.

Афроамериканци напуштају Вашингтон, или се и концентришу у његовој југоисточној енклави, на левој обали реке Анакостија, из једноставног економског разлога: боље локације на којима су некада биле њихове куће и стамбене зграде освајају богатији белци. Не на силу, него због моћи коју им даје новац.

Просечан приход белих породица у Вашингтону данас је 101.000 долара годишње, а црних 39.000. Незапосленост у изборној јединици број 8 (Анакостија) достиже 28 одсто, а у остатку града испод националног просека, 7,1 одсто.

Престоница је данас много урбанистички сређенија него што је била пре само две деценије. И далеко безбеднија. Дошле су велике корпорације којима је потребно и једно и друго.

Главни послодавац је федерална влада, која прима махом образоване, док у Вашингтону само 60 одсто Афроамериканаца стигне до дипломе средње школе.

Али оно што положај Вашингтона чини суштински другачијим, то је његов статус у политичком систему. Америка је унија својих 50 држава, а престоница је федерални дистрикт, који се током читаве своје историје бори за мало више демократије, то јест више самоуправе.

Главни град САД је под непосредном јурисдикцијом Конгреса, иако има више становника од бар три федералне државе.

Мало се зна да је његов први демократски изабрани градоначелник дужност преузео тек 1975. Данас је у градској кући већ седми, а сви су при томе били из Демократске партије и Афроамериканци.

Житељи Вашингтона тек од 1961. могу да гласају за председника САД (то им је омогућио 21. амандман), а у Изборном колегијуму који проглашава победника са укупно 538 чланова имају своја три представника.

Дистрикт Колумбије има своје посебне регистарске таблице на којима је од 1980. и парола „Таксејшн видауд репрезентејшн” („опорезивање без заступања”) – својеврсни протест због чињенице да иако плаћају порез, немају своје представнике у федералном парламенту.

Подсећања ради, и америчка револуција, које је довела до једнострано проглашене независности од Британије, такође је почела из револта због опорезивања без представљања.

Те таблице је на председничку лимузину први ставио Бил Клинтон, његов наследник Џорџ Буш је наредио да се скину, а Барак Обама их је прикачио тек уочи своје друге инаугурације.

Председници САД су иначе само привремени житељи Вашингтона: једини који је остао да овде живи и после исељења из Беле куће био је Вудро Вилсон (председник од 1913. до 1921).

Вашингтон је дуго водио и борбу да постане 51. држава САД: 1980. његови житељи су изгласали одлуку о одржавању уставотворне скупштине, а уставни текст, који је за нову савезну државу предвиђао име „Нова Колумбија” („Колумбија” је поетско име за Америку) бирачи су оверили 1982.

Кампања је пропала 1985. пошто у законском року није обезбеђена ратификација парламената најмање 38 од 50 савезних држава. Државност је последњи пут била на дневном реду 1993, али је тај предлог у доњем дому Конгреса поражен са 227 гласова „против” и само 150 „за”.

Главни аргумент опонената државности федералног дистрикта је да би федерална влада за своју безбедност и функционисање била превише зависна од само једне државе, а то се подупире и уверењем да би „Нова Колумбија” своје интересе брзо усагласила са интересима централне владе.

На моје питање има ли икаквих изгледа да Вашингтон постане 51. држава, професор Шексон је одговорио: „Шанса за државност је постојала, то је много година био и део платформе Демократске партије, али је пропуштена.”

Једно време активан (и такође неуспешан) био је и покрет за „ретроцесију”: за повратак Вашингтона у окриље Мериленда на чијој је земљи (део који је припадао Вирџинији враћен јој је још 1846), чиме би се главни град извукао из надзора Конгреса који данас теоретски може да обеснажи сваку одлуку градоначелника или 13-чланог Градског савета.

Данас 60 одсто оних који раде у Вашингтону не живе у његовим административним границама (због чега Дистрикт не може да их опорезује), него у периферијским насељима лепих кућа са уредно подшишаним травњацима. Округ Монтгомери у непосредном суседству престонице најпросперитетнији је део данашње Америке.

Професор Морис Џексон је у свом предавању поменуо и објашњење које је за неравноправност Вашингтона својевремено дао покојни сенатор Едвард Кенеди, које се састоји од четири „сувишности”: „Сувише је демократа у њему, сувише је урбан, сувише либералан – и сувише црн”.

Цитирао је и Марка Твена, највећег циника америчке књижевности, који је реко да је „Вашингтон град у коме се амерички сан и америчка мора свакодневно мимоилазе, али се никад не поздраве”.