Заборављени академик

После четири деценије паузе дела академика Сретена Стојановића (1898-1960), знаменитог вајара, цртача, акварелисте, педагога, поново су изложена оку јавности, до 6. септембра у Холу и Галерији РТС-а у Београду. Пред публиком су скулптуре, слике, цртежи и акварели, настали између 1919. и 1960. године, чувани у уметниковом атељеу, као део породичне оставштине о којој добро брине Милица Арежина, а мањи број  радова припада приватној колекцији. Осим два до три дела, сви остали експонати су по први пут пред публиком!

Аутори изложбе и текста у каталогу, историчари уметности Љиљана Порчић и Душан Миловановић, успели су да направе спектакуларну ретроспективу Сретена Стојановића, иако им се значајне  институције, које чувају уметникова дела, нису придружиле. Дизајнер поставке је Петар Ђиновић.

–На изложби су представљено 42 слике, уља, акварела, цртежа, пастела, приказано је 25 скулптура из атељеа Сретена Стојановића, шест бронзи и једна теракота колекционара, господина Миодрага Јовковића из Београда. Стојановић је скоро усамљен пример међу вајарима, јер је сматрао да цртање и сликање иду руку под руку са вајањем. У Стојановићевом атељеу смо затекли мапе цртежа, акварела, пастела и већ урамљена уља и схватили да све то мора бити изложено.У углу галерије поставили смо сто, две клупе и столице које је уметник сам урадио. На њима су ситнице које осветљавају лик вајара и то његов првенац – табакера из 1916. која га је одвела у свет резбарства и вајарства. Чувао је као посебну реликвију до краја живота фотос Максима Горког, кога је тридесетих година водио у Врњачку бању, ту су и пастели, медаље…Све то говори да је уметник предано служио уметности пуне четири деценије, објашњава Љиљана Порчић за „Политику”.

Наша саговорница додаје да портрети које је Стојановић урадио заузимају особено место у српској уметности јер „у њима има осведочава велике и разноврсне пластичне могућности, префињенуи укус, широку вајарску културу и изванредна техничка познавања фактуре коју изискује бронза”.

– Моделујући глину, он већ осећа бронзу дајући овој племенитој материји лепоту. То је понео од Бурдела код кога је учио. Драж потртета употпуњује Стојановићева способност да истовремено осцрта карактер и интимни хад потртетисане личности. Посебно потрети у гипсу, до сада не излагани, стварају целокупну чаролију изложбе, закључује Љиљана Порчић.

Реч је о бистама у гипсу Максима Горког, Филипа Вишњића и Лазе Костића. Душан Миловановић, други аутор изложбе је између осталог навео да је са колегиницом Порчић припремао ретроспективу Сретена Стојановића годину дана, а до ње је дошло захваљујући Галерији РТС-а, у којој се сваке године одржи по једна изложба у знак сећања на неправедно заборављеног уметника.

–Тако су претходно реализоване поставке дела Павла Палавичинија и Ристе Стијовића, који су заједно са Сретеном Стојановићем три најзначајнија вајара прве половине 20 века. Публика изложбу може видети и у посебним емисијама на програмима РТС-а, наводи Миловановић. Додаје да је био изненађен видевши оставштину уметника која је у власништву Милице Арежине,.

–Преда мном је био огроман опус непознат јавности. Тужно је што је прошло читавих 40 година од претходне изложбе овог вајара, што је велика непажња наше средине према великанима. Било ми је посебно занимљиво да видим читав Стојановићев опус из фазе соцреалистичког реализма, кроз који је он прошао свесно, схватајући заблуде и стварајући велико дело. Његов најплодинији период је био након повратка из Париза и први пут је представљен сада, каже Миловановић.

Академик Сретен Стојановића рођен је у околини Приједора, похађао је средњу школу у Бањалуци . Био је припадник организације „Млада Босна” због чега је после избијања Првог светског рата био осуђен наробију.Студирао је у Бечу сликање и вајање, а затим је у Паризу био ђак Емила Бурдела. Један је од првих професора Академије ликовних уметности у Београду. Био је члан САНУ, изабран 1950. године за дописног, а 1959. године за редовног члана.