Солидарност југоподморничара

Још је Кромвел рекао да нема бољег амбасадора од ратног брода у страној луци.

Они нису упловљавали у стране луке, али су се често мотали око њих, понекад су улазили и у територијалне воде Италије и Албаније, боравећи под водом и по десет дана непрекидно, а да никада нису били откривени. Подводно су пловили и изван Отранта, зарањали и до 300 метара испод површине мора, били су прави вукови тамних дубина. И пловили су на домаћим подморницама, јер је СФР Југославија била једна од 12 држава у свету која је самостално производила подморнице. Југословенске подморнице класе „Сава” биле су у то време боље од италијанских класе „Сауро”, зарањале су дубље и имале мање звучан одраз. Годину 1991. Југославија је дочекала са 11 подморница, пет великих, три класе „Херој” и две класе „Сава”, као и шест џепних подморница класе „Уна”, са укупно 300 морнара, подофицира и официра подморничара. И с пројектом нове ракетне подморнице.

Подморничари су били елита елите некадашње Ратне морнарице Југославије. Онда је дошао распад државе, подморнице су отпловиле из Лоре за Тиват, неки су подморничари отишли у пензију, неки су остали. Нова држава није имала слуха за Ратну морнарицу, посебно не за подморничаре и 2005. године 88. флотила подморница престала је да постоји. На овој обали Јадрана више нема подморница.

Осим једне, „Херој-821” која је извучена и изложена испред Поморског музеја некадашњег Арсенала у Тивту и, наравно, једне џепне класе „Уна” коју је Црна Гора још пре две године поклонила Србији, али у Београду нико још да одлучи ко ће да преузме и превезе ту подморницу, која је и драгоцени сведок некадашње техничке и технолошке моћи бивше државе СФРЈ, па тако и Србије. Словенци су своју џепну подморницу, такође добијену од Црне Горе, пребацили за месец дана, поставили у војном музеју у Пивки и зарађују лепе паре од улазница.

Некадашњи југословенски подморничари остали су у добрим међуљудским односима, остали су морнаричка браћа по оружју. Основали су своја подморничарска удружења у Београду, Љубљани, Пули и у Тивту. И редовно се окупљају. Недавно су се опет окупили као делегације на јубиларном 50. конгресу националних асоцијација подморничара ветерана у Катанији.

Међу 22 делегације и 300 делегата била су и три адмирала подморничара, два бивша команданта нуклеарних подморница и један херој СССР-а. У име Србије и друштва „Подморничар” из Београда конгресу се обратио пуковник у пензији Милан Комар. Интонирана је и химна Србије.

Било је то последњег дана конгреса кадa је на постамент Морнаричког споменика положен заједнички венац, а у беспрекорном реду била су постројена 22 шефа делегација уз придружена униформисана лица италијанске Ратне морнарице која су носила заставе земаља учесница, док су се на почасној бини налазили префект Сицилије, челници власти Катаније и група активних адмирала РМ Италије.

У радном делу конгреса делегација Грчке потврдила је спремност за организацију 51. конгреса у Атини маја 2014, а Енглеска у Портсмуту 2015, док је после конструктивних дискусија шеф руске делегације повукао своју, додуше усмену, кандидатуру за организацију 53. конгреса у корист Пуле 2016. која је приложила одлично урађен и образложен предлог. Делегација Русије ће за следећи конгрес доставити потребан елаборат за кандидатуру 2017. у Санкт Петербургу.

Кандидатура Пуле имала је велику подршку представника Словеније и Србије и они су значајно помогли хрватској делегацији да добије организацију 53. конгреса.

Иначе, хрватску шесточлану делегацију предводио је Андреј Корбар, док је Словенију представљао некадашњи југословенски подморнички ас Мирко Ребсељ. Тако су подморничари са ових простора показали да њихово другарство и даље живи. Подморница више нема, остале су успомене на једно време, на младост, храброст и солидарност...