Најзад стигла „медитеранска улога”

Глумица Анита Манчић као да је постала стручњакза тумачење сценских ликова сложених осећања. Само што сеостварила улику Бланке у представи „Док нас смрт не раздвоји” Мире Фурлан, у режији Предрага Микија Манојловића, ухватила се у коштац са Филоменом Мартурано, насловном јунакињом истоимене комедије Едуарда де Филипеа чија је премијера биласиноћна сцени летњиковца Буча у Тивту, укопродукцији Центра за културу Тиват и Градског позоришта из Подгорице.

У представи „Филомена Мартурано” играју и Бранимир Поповић, Јелисавета Сека Саблић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Симо Требјешанин, Андреа Мугоша, Момчило Оташевић, Божо Зубер, Марија Бергам и Емир Ћатовић.

Колико вам прија ова медитеранска трансформација?

Јако! Целог живота чезнем за медитеранским улогама. Имам гене из тих крајева, близак ми је тај менталитет и енергија коју носи са собом, а цео тај спој са Јагошем Марковићем даје посебан печат причи. Једноставно, осећам се као свој на своме. Лако и весело радим, без обзира на то што је у питању мелодрама. Волим ту врсту драмских текстова и овај рад ме чини срећном.

И Бланка и Филумена,на различите начине, сценски дочаравају своје породичне „исповести”. Колико је породица запостављена у овом времену девалвације вредности, препуном лажи неукуса, вулгарности?

Непрестано понављам да породица више не постоји! Отац и мајка да би прехранили децу морају да раде по цео дан, тако да се изгубило све оно на чему су наше генерације одрасле. Ми смо сазревали на неким другачијим ставовима, другим животним потребама, а живот нас је довео дотле да више нема оног основног из чега треба да изађе човек. Све то је резултирало стварањем нечовека. Баш сам гледала и извештаје са уметничког протеста са у Београду, по томе се види колико све нестаје, па и породице. Тако ће нестати и човек. На крају крајева,већ су и престали да нас третирају као људе. Третирају нас као јефтину радну снагу, потрошни материјал. Као дрво, камен...

Да сте билиу Београду да ли бисте се придружили протесту колегауметника?

Наравно да бих. Нажалост,нисам упућена како ће то да се развија даље. Волела бих да се на овоме не заврши, да све то добије озбиљније димензије. Наш задатак, на крају крајева,и јесте да покренемо свест, не само борећи се за нашу позицију, већ позицију човека. Сматрам да првенствено то треба да буде парола. Погубили смо се, изгубили смо идентитет. Зато је култура важна, не само због новца. Новац је нешто што служи да бисмо могли да негујемо свој идентитет, али оног тренутка када нестане човека са идентитетом,мислим да ни ова држава неће постојати. Код нас је све наопако, па самим тим и ситуација у којој смо се задесили.

Филомена је жена од крви и меса, раскошна хероина бурне прошлости. Шта вас је у њеном карактеру испровоцирало да је оживите на сцени?

 У сваком лику који радите трудите се да пронађене и црно и бело. Да покажете и оно што ваља и да браните оно што би можда неко осудио. Будући да „Филумена Мартурано” прича о љубави, овде нема ни осуде, нити коментара. Филомена свакако има мрачни страну живота за коју постоји оправдање. У њено време је и било таквих случајева ако хоћемо да гледамо кроз историју. Жене, па и људи,морали су да прибегну најстаријим пословима да би могли да преживе. И та деца која су се рађала имала су своје установе где су морала да буду, јер у неким земљама тим женама законније дозвољавао да гаје децу. Биле су анатемисане. Данас, међутим постоје такве жене, и врло су успешне. Ми не причамо о жени која се бавила проституцијом. Овде је тема љубав, и као таква заиста није ни за какву осуду. Ако се воли неки човек таквом силином,онда на томезаиста треба завидети.

Ово је друга поставка „Филумене” у којој играте. У подели Атељеа 212 из 1996. године тумачили се Дијану. Колико је важно, у овом, па и било којем времену проговарати о љубави и породици?

Свако време носи своје проблеме, али имам утисак да годинама, вековима улазимо у све већу метастазу. Оно што је некада био проблем, за нас је данас бенигна ствар. Оно што се данас третира као проблем у мушко-женским, породичним односима, пријатељским, уопште људским –јесте: шта је то бити човек. Мислим да је увек важно проговорити. Овде у Тивту причамо о љубави. Љубав је сама по себи узвишено осећање и не треба тражити неку тежину. Напротив,мислим да је све то врло лепо и узвишено. Задовољство је волети некога на сцени.

По којој анегдоти  памтите Атељеову представу ?

По Бранку Плеши. То није анегдота, али је велика част за младог глумца да га позове такав уметник, какав је био Плеша,као део свог тима. Имали смо Плеша и ја током рада много сукоба, наравно из највеће љубави, тако да се у једном тренутку наљутио на мене па је прескакао моје сцене. Месец дана ме је кажњавао, због чега сам јако патила. Међутим, и после тога смо годинама лепо сарађивали. Сећам се и Светлане Бојковић као Филомене, затим Ренате Улмански, Феђе Стојановића и других. Била је то врло успешна представа.

Борка Г. Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Мушкарци су постали робови

Сматрате да је прича о еманципацији отерала мушкарце од жена, јер су постале превише агресивне. На основу чега то тврдите?

Жене упорно траже своје место у ланцу равноправности. Али када са пијаце треба да се понесе 10 килограма кромпира,онда им је потребан мушкарац. Приметила сам да им служе углавном да би вукли, да нас потапшу по рамену, да буду увек ту када нама треба. То више није равноправност. Равноправност је да када он вуче 10 килограма, па вучеш  и ти. Почеле смо врло погрешно да тумачимо равноправност. Па су нам људи који су нам потребни и без којим не можемо постали робови. Изборити се за своје место је ужасно важно, али када се за то избориш не можеш да очекујеш да те неко третира као слабији пол. Ако си већ равноправан, морашда обараш са мушкарцем руку и да имаш исте шансе, а не да тражиш да будеш повлашћен јер си слабији. Равноправност нам служи да бисмо биле размажене. Углавном се све то у великојмери злоупотребило. Јако поштујем и волим мушкарце. Такође мислим да постоје и многе жене које су угрожене. Постоји много лудака и силеџија са којима оне саме не могу да се изборе. Јер ми јесмо слабији пол.