Вера у порески рај

Од нашег специјалног извештача

Луксембург – Није лако наћи сако са етикетом „Долче и Габана” у Луксембургу. Још теже је пронаћи луксузни бутик, на којем су златним словима исписана имена овог креаторског дуета, која призивају све модне сладокусце дубљег џепа, а којих у једином надвојводству у Европи и те како има. Штавише, немогуће је, јер се уместо шљаштећег луксуза скоро неприметно производи ове модне марке крију у аутлет продавници белгијског ланца луксузне робе „Сметс”.

Међутим, ако обични Луксембуржани можда и не знају да је „Долче и Габана” и у њиховој држави, пореске власти надвојводства то сигурно знају, али под мало другачијим именом – „Гадо”. Управо ово је име компаније коју је италијански двојац основао у Луксембургу, и преко које је, како гласи првостепена пресуда италијанског суда, сакрио око невероватних милијарду евра неопорезованог новца, односно избегао да плати око 400 милиона евра пореза Италији.

Уколико недавно донета пресуда буде потврђена, креатори Доменико Долче и Стефано Габана ће платити сваки по пола милиона евра казне и провешће 20 месеци у затвору. Међутим, прича о овим креаторима није само занимљива за жуту штампу, будући да пресуда италијанског суда заправо открива оно што Европа одавно зна – Европска унија и даље у својим редовима толерише „пореске рајеве”, који најбогатијима служе за избегавање плаћања пореза у матичним земљама.

Мотивација два креатора је била не тако мала, будући да је порез на корпоративни профит у Луксембургу само четири одсто, док је у Италији вртоглавих 45 одсто. Једанаест пута мањи порез био је више него довољан разлог да у Луксембургу оснују компанију „Гадо” и да њој продају своје брендове. Међутим, италијанске пореске власти су дошле до мејлова који доказују да се компанијом „Гадо” заправо руководи из Италије, што је било довољно за оптужницу за избегавање пореза и превару.

Док адвокати креатора најављују жалбу а креаторе очекује нова саслушања у фебруару баш у време Миланске недеље моде, у Луксембургу се нико није много потресао поводом овог процеса, иако је ова тиха и уредна држава, која има пола милиона становника, све више у жижи интересовања. То интересовање је пре свега условљено економском кризом у еврозони, због које државе покушавају да успешније „лове” оне који избегавају плаћање пореза тако што неопорезовани новац пребацују на рачуне у последњим пореским рајевима у ЕУ – Луксембургу и Аустрији.

Иако је премијер Жан-Клод Јункер најавио да је Луксембург спреман да се ангажује на томе да од 2015. дође до аутоматске размене информација о банкарским рачунима са осталим чланицама ЕУ, засад нема масовног бега клијената са новцем.

Према мишљењу Жака Петерса, челника паневропске банкарске групације КБЛ чије је седиште у Луксембургу, ипак се очекују неке промене.

„Јасна последица ће бити процес такозване оншоризације, који подразумева да офшор клијенти у Луксембургу одлучују да врате своје богатство у земљу која има је географски најближа. То је неоспорива чињеница. Али је такође неоспориво да су то клијенти из нижег нивоа у банкарској пирамиди”, објашњава Петерс.

Он истиче да је истраживање консултантске куће „Прајсвотерхаус Куперс” показало да осамдесет одсто приватних клијената у банкама Луксембурга имају рачуне на којима је мање од милион евра, а често и знатно испод те суме.

„Због тога је јасан изазов за приватне банке у Луксембургу: да док помажу актуелним клијентима при ’оншоризацији’, да се потруде да што више њих задрже, али и да привуку што више клијената из категорије ’врло богатих’ и ’ултрабогатих’”, сматра овај банкар, који верује да ће финансијски сектор у Луксембургу и даље бити у предности јер клијентима нуди „концентрацију услуга и обученост које не могу да се нађу на другом месту”.

Међутим, луксембуршке власти се ипак боре да што више очувају привилегије финансијског сектора који продукује безмало трећину бруто друштвеног производа земље. Само банкарски сектор годишње располаже са 300 милијарди евра, док су инвестициони фондови регистровани овде „тешки” више од 2.400 милијарди евра и то Луксембург чини највећим центром инвестиционих фондова у Европи, а после САД другим у свету.

„Не знам да ли ће нам се нешто променити у начину живота од 2015, али чини ми се да ће држава ипак прилагодити тако да стандард грађана не падне”, каже тридесетогодишњи Жорж Жамон, који води малу софтверску фирму. „Некима је можда досадно да овде живе али ми смо навикли и не желимо тек тако да се лишимо свега што иде уз то. Мислим да су људи свесни да боље живимо од других и да су нам плате веће. Моја мајка је, на пример, учитељица у школи и годишње заради око 70.000 евра, што је знатно више него што зарађује нека њена колегиница у Немачкој. А о Грчкој или Румунији да и не говорим.”

Без обзира на кризу око њих, на свако питање о евентуалним променама Луксембуржани ће као по договору рећи: „Желимо да остане овако како је сада”.

„Сасвим је очигледно да све те силне банке које држе огроман новац, помажу свима нама да живимо много боље од других”, каже Жорж и са осмехом додаје: „Зато ми и даље верујемо у опстанак нашег пореског раја”.

Луксембург засад не даје назнаке да ће променити свој начин живота. А да ли ће затворсконаранџаста, захваљујући Долчеу и Габани, постати боја у моди у наредној сезони, засад их не интересује превише.

Ненад Радичевић