Мандат дражи од партије

„Подносим неопозиву оставку на место народног посланика у Народној скупштини Републике Србије”, написао је Милан Марковић, бивши министар за државну управу и локалну самоуправу на почетку рада овог скупштинског сазива и отишао из парламента. Пре тога је Демократској странци, на чијој листи је изабран, вратио чланску карту. Није се слагао са политиком странке. Поштено. Али мало је оних као Марковић. У свим странкама.

Већина посланика која изненада „открије” да се не слаже са политиком странке, а последња у низу у овом сазиву је Јелена Триван, мандат не враћа. Сви тврде да остају у парламенту да се боре за оно „за шта су ме грађани изабрали”. Грађани, међутим, неретко, немају појма ко је уопште тај кога су „изабрали”. Први пут га виде, кад овоме „проради савест”, што је логично, јер су гласали за изборну листу неке партије, на којој им је, осим носиоца листе, познато још највише десетак кандидата.

Посланике је практично изабрала партија. Она им је дала мандат и она је, својевремено, могла и да им га, по закону, одузме. После последњих измена закона, посланици су искључиви власници мандата и као такви, могу њиме да располажу како желе.

Ова измена увршћена је у закон, упркос упозорењима, појединих странака, да ће, у нашим условима, парламент постати пијаца на којој ће се трговати мандатима, што ће омогућавати и поништавање воље бирача на изборима. Имали смо то у свим претходним сазивима, чак и у условима када су постојале бланко оставке и када је било могуће непослушном, одузети мандат.

Међутим, власт, нарочито она са „танком” већином, умела је да се снађе и тада. Увек је лако усвајана „оставка” некога из владајуће коалиције. О опозиционим се озбиљно дебатовало, да би се, на крају, углавном нашао начин да се напрасно освешћеном остави мандат. Он би потом, по савести наравно, гласао за све предлоге власти.

Подсећања нису помогла код измене закона, „то су европски стандарди, а свако нека пази какве ће људе стављати на листу.” Из ДС-а је поручено да ће странке морати да се уздају у морал људи које кандидују, до новог закона.

Нови изборни закон, који би решио проблем отимања страначких мандата, био би повратак на већински изборни систем, где би грађани гласали за конкретног човека са именом и презименом, који би тада, с пуним правом, могао да каже да га је народ изабрао и да је власник мандата. Али таквог закона нема ни на видику. Било је много предлога из невладиног сектора, поменути Милан Марковић је три године неке од тих предлога покушавао да претвори у владине. Никад није било воље за то. Ни у тадашњој владајућој коалицији, нити се могао постићи договор са опозицијом.

Има предлога изборних закона и сада, али док не буде воље за промене, странке ће морати да се уздају у морал посланика, а грађани у Бога. Грађани имају боље шансе.