Свака земља чека дуже од претходне

Упркос оптимистичкој процени премијера Ивице Дачића да ће преговори Србије са Европском унијом трајати четири-пет година, искуство земаља које су пре нас отвориле преговоре сведочи да правила нема и да се не може предвидети када би Србија могла да постане чланица ЕУ. Земље које су брзо ушле у ЕУ имале су краћи пут захваљујући, по свему судећи, њиховом политичком третману у Бриселу. Можда најречитији пример тога јесте пријем Грчке у ЕУ када је, насупрот негативном мишљењу Европске комисије, ипак примљена у чланство. А то би можда могло да буде објашњење и за то што Турска, деценијама после пријаве за чланство, није одмакла далеко у затварању преговарачких поглавља.

Но то су изузеци од правила да свака нова чланица на приступање чека дуже од претходне, при чему политички разлози увек играју све важније улоге. Тако је било и на путу интеграције и последње чланице ЕУ, Хрватске, која је пре почетка преговора морала да оствари пуну сарадњу са Хашким трибуналом и чији су преговори практично трајали седам година, иако је важила за миљеницу најутицајније државе у Европској унији, Немачке. Након што је решила проблеме са владом Мечијара, Словачкој је децембра 1999. одобрен датум за почетак преговора, а преговори су почели само два месеца касније, да би се ова земља 2004. нашла у групи од 10 нових чланица ЕУ.

Брисел правда успоравање пријема нових чланица тиме што је европско право све богатије и садржи све више прописа па је земљама све теже да прихвате сва та европска правила. Последњих година видан је и „замор” од проширења, како се то каже у богатијим државама чланицама ЕУ чији грађани нису склони да у тешкој економској кризи која влада Европом још више издвајају у европске фондове за млађе чланице и, по правилу, сиромашније земље.

П. Р.