Svaka zemlja čeka duže od prethodne

Uprkos optimističkoj proceni premijera Ivice Dačića da će pregovori Srbije sa Evropskom unijom trajati četiri-pet godina, iskustvo zemalja koje su pre nas otvorile pregovore svedoči da pravila nema i da se ne može predvideti kada bi Srbija mogla da postane članica EU. Zemlje koje su brzo ušle u EU imale su kraći put zahvaljujući, po svemu sudeći, njihovom političkom tretmanu u Briselu. Možda najrečitiji primer toga jeste prijem Grčke u EU kada je, nasuprot negativnom mišljenju Evropske komisije, ipak primljena u članstvo. A to bi možda moglo da bude objašnjenje i za to što Turska, decenijama posle prijave za članstvo, nije odmakla daleko u zatvaranju pregovaračkih poglavlja.

No to su izuzeci od pravila da svaka nova članica na pristupanje čeka duže od prethodne, pri čemu politički razlozi uvek igraju sve važnije uloge. Tako je bilo i na putu integracije i poslednje članice EU, Hrvatske, koja je pre početka pregovora morala da ostvari punu saradnju sa Haškim tribunalom i čiji su pregovori praktično trajali sedam godina, iako je važila za miljenicu najuticajnije države u Evropskoj uniji, Nemačke. Nakon što je rešila probleme sa vladom Mečijara, Slovačkoj je decembra 1999. odobren datum za početak pregovora, a pregovori su počeli samo dva meseca kasnije, da bi se ova zemlja 2004. našla u grupi od 10 novih članica EU.

Brisel pravda usporavanje prijema novih članica time što je evropsko pravo sve bogatije i sadrži sve više propisa pa je zemljama sve teže da prihvate sva ta evropska pravila. Poslednjih godina vidan je i „zamor” od proširenja, kako se to kaže u bogatijim državama članicama EU čiji građani nisu skloni da u teškoj ekonomskoj krizi koja vlada Evropom još više izdvajaju u evropske fondove za mlađe članice i, po pravilu, siromašnije zemlje.

P. R.