Инвалидска партизанска у 87. години

Равње – Прошло је шездесет девет година откако је Живорада Ивића (87), из Равња у Мачви, погодио гелер гранате у десни кук, а тек почетком ове године је, како каже, из ината затражио да му се додели инвалиднина. Потврду о рањавању у селу Ченгићу код Бијељине и отпусницу из партизанске болнице у Угљевику, у јесен 1944. године, коју је потписао генерал Радојица Ненезић чувао је као успомену на те ратне дане, а почетком ове године обратио се инвалидској комисији и добио инвалиднину од 5.560 динара месечно.

– Ма, било ми је доста. Већ десет година, они што су били у четницима и пуцали на нас партизане појављују се као ослободиоци земље, траже пензије и инвалиднине, а многи од њих су се на пијанкама и теревенкама случајно сами рањавали. Њима за инвалиднину требају сведоци, а код мене стоји пожутела потврда из болнице. И одлучим да затражим инвалиднину, одем на комисију, у куку ми се сија немачки шрапнел од гранате. И ето наплаћујем и ја то што сам земљу бранио од фашизма – прича Живорад, док седимо у дворишту његове куће у Равњу.

Када је 28. ударна славонска дивизија ушла у Равње, у јесен 1944. године, осамнаестогодишњи Живорад је мобилисан међу првима, срећан што ће бити део партизанске војске.

– После мобилизације уследио је покрет према Бијељини. У Ченгићу смо се потукли са Швабама и ја добих гелер у десни кук. После лечења у партизанској болници у Угљевику добио сам отпусницу, а командант дивизије мајор Радојица Ненезић ми је рекао да могу да идем кући, да сам завршио ратовање, а да потврду чувам, јер ћу на основу ње добити инвалиднину. Нисам послушао команданта, стигао сам моју чету и наставио с њом ратни пут до Трста. У пролеће 1945. нас демобилисаше, а из Трста су ме послали на Плесо код Загреба, на дослужење војног рока, где сам остао до пред крај 1947. године. Био сам ковач, а на аеродрому је требало мајстора – прича Живорад, данас једини живи партизан у Равњу.

Партизанску потврду о рањавању чувао је за успомену.

–Нисам тражио инвалиднину, срамота ме. Па нисам се ја борио за паре, већ да земљу ослободимо – каже Живорад.

– Дође ово смутно време, па прича како иста права имају и они што су се борили против Шваба и четници-гибаничари, што су по Мачви пекли прасце, испијали сеоску ракију, отимали од народа, пуцали на партизане. Мени паде мрак на очи, сећам се комшија који су оних ратних година са пушкама и реденицима, шубарама и кокардама пјандурали по селу и понекад припуцали на партизане. Извадим моју потврду о рањавању, сетим се мобилизације и опет ћутим. Нећу да тражим инвалиднину, желео сам да идем у рат. Срећом наишла и мобилисала ме та 28. славонска дивизија, све је било како сам хтео, па шта да тражим да ми се плати, што носим гелер у левом куку.

Међутим, кад је чуо да један његов мештанин тражи пензију за ратне заслуге у четницима, у Живораду се све побуни. Пуковник Митар Митровић, каже, рекао му је „вади потврду Живораде, ти бар имаш црно на бело где си био“.

– Бесан ко рис потегнем потврду па пред инвалидску комисију у Сремску Митровицу. Они ме прегледају па у Нови Сад. Било је то овог пролећа, кад у априлу стиже прва инвалиднина, па ја сад за инат причам како партизани своје не заборављају. И ето, мени тих пет хиљада мало значи, али нека се зна ко је где био и шта је радио. Сад сам једини партизан у Равњу који прима неки динар од државе. Није ни ово требало, али данас кад су сви „ослободиоци“, нека се зна да Живорад Ивић прима партизанску инвалиднину, да је крварио у Босни и да је давно добио орден за храброст – завршава причу стамена старина.

Ј. Слатинац