Михајловићеви експерименти

Сведоци смо да је пројекат Фудбалског савеза Србије „Пут у Бразил 2014” био тотални промашај и то не могу да оспоре ни они који највише подржавају његовог председника Томислава Караџића и селектора Синишу Михајловића. Док стручњаци за спортску економију обрачунавају штету коју ће наш фудбал (савез, клубови, играчи…) и држава (продаја свих артикала са знаком шампионата биће преполовљена) претрпети због тога што нас неће бити на наредном светском првенству, селектор нам објашњава да је све у најбољем реду.

Неуспеси су саставни део сваког посла и није страшно, а још мање трагично – како неки то представљају – то што овог пута нисмо успели у својој намери. Међутим, није добро што се и Караџић и Михајловић понашају као да се ништа није догодило и што немају храбрости да признају своје грешке. Једноставно, овако више не иде. Јасно је то ваљда и њима. Можда би неко и поверовао у приче о светлој будућности да је селектор повукао макар један потез који би ишао томе у прилог.

Па зашто је Михајловић онда још ту?!

Испробао је више од четири тима (чак 46 фудбалера!!!), комбиновао у недоглед, држао на клупи неке играче о које се отимају највећи клубови света, имао одрешене руке да вуче потезе онако како жели. То што је подмладио репрезентацију, чиме се упорно дичи, може свако да уради. Умеће је подмлађивати тим и побеђивати.

После свега, кад се већ позива толико на патриотизам, било би врло патриотски да поднесе оставку, уместо да и даље држи кормило насуканог брода и прима месечну плату од 35.000 евра до децембра, а можда и дуже. Показао је да једноставно није за тај посао. Бавио се споредним стварима, састављајући репрезентацију од оних који су спремни да певају химну. Боље речено, певачи су му били важнији од играча, као да је у питању хоровођа а не тренер фудбалске репрезентације. Навикао нас је на приче о кодексу државног тима (као да играчи пре његовог доласка нису знали како би требало да се понашају), а остали смо ускраћени за нешто ново и позитивно у игри националног састава.

За то време Александар Јанковић направио је две солидне екипе у младој репрезентацији. Из ње је Михајловић узео седам играча (и данас је нејасно зашто их је звао…) уочи одлучујућих сусрета Јанковићевог тима с Енглезима. Тако може да се каже да је Михајловић кумовао и слому младе селекције.

Штета је већ направљена и сада је само питање колика ће да буде. Поред неуспеха у квалификацијама, она се огледа и у томе што су неким добрим играчима затворена врата репрезентације. Да ли заиста постоји још неко ко верује да је Михајловић са својим експериментима поставио чврсте темеље за наредно велико такмичење – Европско првенство у Француској 2016!

Шта ће да остане иза Михајловића кад, пре или касније, оде? Шта је остало иза његових претходника?

Ништа. Изгубљено време. Зато што ни кад се долази, ни кад се одлази стање се не процењује реално. Од почетка до краја све  је било пропаганда и такав приступ се, у нашем фудбалу, нажалост, преноси с колена на колено.