Политички ислам

Генерали прете војним ударом и траже да египатски председник Мухамед Мурси поднесе оставку, да буде ухапшен и изведен пред суд.

Зашто? Зато што је убедљиво победио на изборима. Зато што тај кредит троши на испуњавање обећања на коме је тријумфовао: умерена исламизација Египта на унутрашњем плану, јачање суверене позиције на спољном.

Отпор таквом развоју догађаја није јединствен феномен Египта. Многе земље пуцају по шаву религиозно против лаичког.

Турска је недавно експлодирала по истој матрици незадовољства секуларних елемената друштва. Премијер Реџеп Тајип Ердоган такође не сарађује са опозицијом и већ десет година реализује своју исламистичку агенду. За Ердогана се не би могло рећи да је фаворит Запада, али демократско устројство Турске се уважава.

Сирија је деценијама била бастион секуларизма у региону све више затрпаном верским конфликтима, али побуњеници су ти који су довели радикални ислам. Башар ел Асад био је штит од милитантног ислама, али он је на мети Запада из других разлога. Треба га скинути.

Мурси је изабран на таласу демократизације, али га треба уклонити јер је он, по проценама Запада, штит милитантном исламу.

Променљива геометрија дипломатије јасно открива да циљ није демократија, већ режим. Ако је спреман да слуша, Запад остаје. У супротном ће бити уклоњен.

Исто се догодило у Алжиру пошто је на изборима 1991 – означеним по свим критеријума као демократски – победио Исламски фронт спаса. Интервенисала је армија, а у грађанском рату, који је потрајао читаву деценију, погинуло је 150.000 људи.

И изборе у Гази 2006. међународни посматрачи су оквалификовали као слободне и демократске, али када је победио исламистички Хамас, одмах је проглашен за терористичку организацију.

Шта уопште очекивати од египатске демократије када се на Западу, уз прикривен осмех, надају војном удару, суспендовању устава. О каквом слободном опредељењу бирача причати када се њихов избор брутално поништава?

Симптоматично је да се то по свету ислама догађа само онда када победе политичке снаге које ислам покушавају да уведу у политику, што је један од феномена овог света, умногоме друкчијег од западног, али аутохтоног.

Када му се то право ускраћује, када се деценијама дадиљају деспоти на власти, онда је резултат по правилу исти: истискивање политичког ислама из парламентарних клупа значи његово утеривање у логоре за обуку бомбаша самоубица. Пут који директно води у радикализацију.

Можда се чини да је све ово што се догађа по Египту само драматичан конфликт подељеног друштва. Нема сумње да је Египат подељен откако је срушен Хосни Мубарак, али пут којим је – добровољно – кренуло египатско друштво свакако није по вољи ни САД, још мање Израела.

Чак и ако поверујемо да је Тахрир 2 чист продукт египатске унутрашње политике, социјалне па и физичке небезбедности, наставка економског урушавања, свако спољашње саучесништво у рушењу легално изабране власти имаће далекосежне последице.

Зашто нас мрзе, питао се својевремено Џорџ В. Буш. Ево зашто: зато што Запад ни прстом да мрдне у одбрану резултата слободних и демократских избора. Требало би да је демократија најважнија. А није.