Politički islam

Generali prete vojnim udarom i traže da egipatski predsednik Muhamed Mursi podnese ostavku, da bude uhapšen i izveden pred sud.

Zašto? Zato što je ubedljivo pobedio na izborima. Zato što taj kredit troši na ispunjavanje obećanja na kome je trijumfovao: umerena islamizacija Egipta na unutrašnjem planu, jačanje suverene pozicije na spoljnom.

Otpor takvom razvoju događaja nije jedinstven fenomen Egipta. Mnoge zemlje pucaju po šavu religiozno protiv laičkog.

Turska je nedavno eksplodirala po istoj matrici nezadovoljstva sekularnih elemenata društva. Premijer Redžep Tajip Erdogan takođe ne sarađuje sa opozicijom i već deset godina realizuje svoju islamističku agendu. Za Erdogana se ne bi moglo reći da je favorit Zapada, ali demokratsko ustrojstvo Turske se uvažava.

Sirija je decenijama bila bastion sekularizma u regionu sve više zatrpanom verskim konfliktima, ali pobunjenici su ti koji su doveli radikalni islam. Bašar el Asad bio je štit od militantnog islama, ali on je na meti Zapada iz drugih razloga. Treba ga skinuti.

Mursi je izabran na talasu demokratizacije, ali ga treba ukloniti jer je on, po procenama Zapada, štit militantnom islamu.

Promenljiva geometrija diplomatije jasno otkriva da cilj nije demokratija, već režim. Ako je spreman da sluša, Zapad ostaje. U suprotnom će biti uklonjen.

Isto se dogodilo u Alžiru pošto je na izborima 1991 – označenim po svim kriterijuma kao demokratski – pobedio Islamski front spasa. Intervenisala je armija, a u građanskom ratu, koji je potrajao čitavu deceniju, poginulo je 150.000 ljudi.

I izbore u Gazi 2006. međunarodni posmatrači su okvalifikovali kao slobodne i demokratske, ali kada je pobedio islamistički Hamas, odmah je proglašen za terorističku organizaciju.

Šta uopšte očekivati od egipatske demokratije kada se na Zapadu, uz prikriven osmeh, nadaju vojnom udaru, suspendovanju ustava. O kakvom slobodnom opredeljenju birača pričati kada se njihov izbor brutalno poništava?

Simptomatično je da se to po svetu islama događa samo onda kada pobede političke snage koje islam pokušavaju da uvedu u politiku, što je jedan od fenomena ovog sveta, umnogome drukčijeg od zapadnog, ali autohtonog.

Kada mu se to pravo uskraćuje, kada se decenijama dadiljaju despoti na vlasti, onda je rezultat po pravilu isti: istiskivanje političkog islama iz parlamentarnih klupa znači njegovo uterivanje u logore za obuku bombaša samoubica. Put koji direktno vodi u radikalizaciju.

Možda se čini da je sve ovo što se događa po Egiptu samo dramatičan konflikt podeljenog društva. Nema sumnje da je Egipat podeljen otkako je srušen Hosni Mubarak, ali put kojim je – dobrovoljno – krenulo egipatsko društvo svakako nije po volji ni SAD, još manje Izraela.

Čak i ako poverujemo da je Tahrir 2 čist produkt egipatske unutrašnje politike, socijalne pa i fizičke nebezbednosti, nastavka ekonomskog urušavanja, svako spoljašnje saučesništvo u rušenju legalno izabrane vlasti imaće dalekosežne posledice.

Zašto nas mrze, pitao se svojevremeno Džordž V. Buš. Evo zašto: zato što Zapad ni prstom da mrdne u odbranu rezultata slobodnih i demokratskih izbora. Trebalo bi da je demokratija najvažnija. A nije.