Условна слобода

ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ
Интимно полазиште за писање драме пронашла сам у делу себе – у својим страховима. Плашим се непознатог, плашим се губитка контроле. Плашим се затвореног простора и блискости, каже Маја Пелевић. Иако, на овај начин, наша саговорница описује личне идеје о настанку комада "Ја или неко други" (Представа СНП-а, у режији Кокана Младеновића, део је главног програма овогодишњег "Стеријиног позорја"), она, у ствари објашњава основно полазиште нове домаће драматургије у којој ауторке, рођене седамдесетих и осамдесетих, скенирају интересовања, недоумице, сексуалност и психолошки профил жена савременог медијализованог друштва у којем се емоције испољавају конзумирањем чоколаде, а живот великих снова одавно је превазиђен.

"Ти женски ликови, објашњава Бошко Милин, позоришни критичар и доцент на ФДУ, стално се крећу између властитих, можда бесвесних очекивања, тзв, сурове реалности, односно потеза који вуку партнери у игри. То важи и за "Коме верујете" Јелене Ђорђевић и за "Шине" Милене Марковић и за "Америку, други део" Биљане Србљановић, "Лер" Маје Пелевић, за "Норд Форс" Милене Богавац. Партнери вуку своје потезе, али, гледано из угла јунакиња, партнери не поштују правила игре – па био он, када је реч о "Ја или неко други" – отмочар, били они родитељи".

У овој драми главна јунакиња је киднапована девојчица, усамљена и жељна љубави. Она сања о неком другом свету у коме неће бити жртва, постајући "нека чудна барбика која своју слободу скупо плаћа, баш као и перверзни маторац – киднапер – светац, филозоф, демон" (Игор Бурић, Дневник). Комад настао према инстинитој причи потцртава телевизијску иконографију, поезију у којој је главна јунакиња антибиблијска јунакиња постмодерне бајке у којој "Жртва остаје жртва чак и када бива пуштена на ту условно речено слободу. Тај интимни свет који је Она имала са својим киднапером, иако изопачен, представља једини моменат интимности у целом комаду. А недостатак те интиме у "нормалним" животним условима се ни не поставља као проблем. Остаје да виси питање: да ли се слобода данас крије на местима где се најмање очекује?", сматра Маја Пелевић

О тој другој слободи која се налази на улицама окићеним билбордима и рекламама са савршеним уснама и затегнутим лицима без бора и доживљаја, Маја Пелевић пише у "Поморанџиној кори" у којој њена јунакнија преиспитује свој идентитет имитирајући изгледе и савете (како се обући ради удаје за фудбалера) из женских часописа и са телевизије. Она губи свој идентитет покушавају да створи нов – по новом моделу. Тако женска еманципација пролази кроз различите препреке манипулације. Мају Пелевић питали смо ко данас, заправо, манипулише женама?

"Жене манипулишу саме собом. Ја верујем да је свака жена негде свесна да конструише свој идентитет користећи све што јој се нуди у друштву, популарној култури, медијима. Оно што се поставља као проблем је губитак суштине, а суштина је љубав. У свој тој мрежи манипулација собом и другима изгубили смо способност да искрено волимо. Бежати од сопствених емоција које те на тренутак чине слабом, користити разне маске које те чине недодирљивом и наизглед јаком, је у ствари бекство од себе. Ту се губи онај најсуптилнији тренутак у коме смо сви једнаки, јер је страх од једнакости највећи проблем савременог друштва које почива на сталној игри доминација.

По мом мишљењу, највећи проблем жене у потрази за смислом или већ чим је то што она често преузима особине које се у нашем друштву дефинишу као мушке. Она са својом енергијом представља опасност и угрожава доминантни мушки поредак. Од ње се или бежи или се спутава на путу ка циљу."

Женски ликови који су, без задршке преузели нови мото живљења – буди хладна, јака и успешна, описани су у комаду "Скакавци" Биљане Србљановиц. Најмаркантнији пример је лик докторке која је увек много заузета, пуши као Турчин, модерно се облачи и стално заказује неуспешне љубавне састанке. Бахато се понаша према мајци, одсутна је и преекспонирана. У другој породици "Скакаваца" појављује се типичан пример жене – удаваче, манипулативне госпође која је стално у другом стању, док јој ћерка учи за манекенку, а муж је медијум за самодоказивање. Али  равнотежа ипак постоји у лику жене "анђела" који жели свима да помогне.

"Наше ауторке се према женама које медији промовишу као идеал односе много разумније и одмереније него што се медији односе према женама уопште. Оне на то, рекао бих, гледају реалистично, јер ако између с једне стране успешних драмских списатељица и оних особа које медији, како видимо промовишу, медији бирају оне друге, онда је списатељицама јасно с ким имају посла", Бошко Милин објашњава идеју пресликавања жена из медија у комаде саверемних ауторки.

Доследно следећи линију обрађивања глобалних прича кроз интимне секвенце, Милена Марковић у "Броду за лутке" описује одрастање и сазревање жене. Она морбидну стварност комбинује са јунакињама из бајки: "Снежаном", "Златокосом", "Палчицом" и "Алисом." Са једне стране је чедност и нада, а са друге гужвање младости. У "Броду за лутке" жена настоји да одреди свој идентите кроз сексуалност која је егзистенцијално одређује рођењем детета. "Ја сам јако желела да напишем "Пер Гинта", причу о тежњи за целовитошћу личности  која не може због великих захтева, прохтева и осетљивости, да се оствари ако човек одбије да делује у оквиру задатог модела. Искрена целовитост није могућа, али је стваралац може постићи бескомпромисним радом на себи", записала је Милена Марковић.