Дебалканизација као провинцијалност

УОЧИ ПОЗОРЈА
Идеја фестивала се често преиспитује. Од априла до октобра сваке године, на европском фестивалском сајму могу се видети већ устаљене продукције које, према постојећим календарима, бирају дугогодишњи фестивалски директори. Код нас је ситуација слична.

Представе које критичари и селектори групишу као најбоља остварења сезоне, обилазе познате локалне, регионалне или међународне позоришне смотре и фестивале на којима се публици представљају најбољи текстови, редитељи, глумци...

Један фестивал траје шест до осам дана и на њему се приказују одабране представе које представљају улепшану страну нашег позоришног живота. Већ и површан статистички увид открива да су фестивали и смотре настајали у обрнутој пропорцији са слабљењем позоришних институција. Док су позоришта широм наше земље угрожена и животаре у материјалној беди и уметничком просеку, фестивалска култура исказује невероватну виталност. Фестивали који имају предзнаке "светски", "интернационални", "експериментални", проналазе плодно тло на исушеној позоришној земљи. Тиме се често ствара лажна слика постојећег стања и подиже потемкиновска кулиса наше културе.

Инсистирање на "дебалканизацији" нашег културног простора који је према мишљењу критичара и фестивалских директора "културна провинција", заправо потврђује провинцијалност одређеног фестивала или смотре. Да би се стварно изашло из културног запећка, неопходан је дуготрајан, добро осмишљен и организован рад на подизању културне основе и стварању културног производа. Фестивали су само део тог сложеног процеса формирања културног идентитета, његова евалуација, а истовремено и мотивација за нова постигнућа и континуирани раст.

Најделикатнији и често најпроблематичнији део у процесу стварања фестивала јесте осмишљавање његовог програма. Фестивалски директори и селектори истовремено су и критичари који оцењују позоришну продукцију. Дешава се да сопствени интерес проглашавају као културни интерес наше средине, а свој укус и критеријуме као једина мерила уметничке продукције, па тако позоришни уметници који стварају мимо њиховог тренда немају никакве шансе.

Иако због свега тога многи сматрају да је време фестивала прошло, уверен сам да фестивалска  култура носи одређене предности. Фестивали пружају велику видљивост – видљивост на квадрат. Посебност у позоришту јесте да сваки помак који се догоди на позорници, макар то био покрет малим прстом, постаје видљив и самим тим значајан. На фестивалима све представе које долазе са својих матичних позорница излазе на још једну – фестивалску позорницу, на којој се огледају једне у другима кроз очи публике, и то онда постаје нешто посебно.

Зато фестивале увек треба схватати озбиљно. Треба их прихватати или оспоравати али их не треба игнорисати. То осећају и они критичари који зубима дочекују ново, као и они други који се агресивно и бескрупулозно боре за продор модерног. Уосталом, фестивали су ту да снажно пропагирају представе за које постоји уверење да су добре и значајне, нарочито ако их гледаоци занемарују или потцењују. Освајање и уздизање публике најважнији је задатак, мисија фестивала, јер у времену брзих промена и доминације медија, мукотрпна педагогија има мање шансе од гламурозног ефекта самог фестивала. Због тога, у креирању програма појединих фестивала, треба развијати што више објективних критеријума оцењивања којима ће се сачувати и значај фестивала, а самим тим и углед и достојанство учесника и публике. 

Ове године почиње сасвим ново Стеријино позорје. Фестивал који више од педесет година прати и подстиче развој наше драме и позоришта, престао је да буде "наш" На њему ћемо гледати најбоље представе, међу којима ће само један сегмент бити посвећен домаћој драми. Време ће показати у којој мери ће овакав фестивал користити нашој позоришној пракси и колико ће нова искуства обогатити наш позоришни израз. Остаје да се надамо да ће овако осмишљено Позорје заједно са БИТЕФ-ом, помоћи да се нове тенденције виђене у приказаним фестивалским представама трајно уткају у наш позоришни живот и надахну домаћу драму.

У историји Стеријиног позорја било је добро осмишљених почетака и покушаја да се давањем подстицаја домаћем драмском тексту створи аутентичан позоришни израз. Верујем да ће и овај почетак, сада новог и другачијег Позорја бити такав, а да при томе неће избрисати и послати у прошлост све оно што је некада било. Сваких пет или десет година чини се покушај да се позориште наново схвати, при чему су неке представе незаслужено заборављене, док ниједна није незаслужено запамћена. Протеклих педесет година нам указује са каквом вером, надом и енергијом треба стварати српску драму и позориште, и са каквом отвореношћу то треба прихватати.