Портрет без рама: Марина Маљковић

У једном од чувених кошаркашких дербија између Југопластике и Партизана, крајем осамдесетих, наизглед обичан напад Сплићана наговестио је једну озбиљну тренерску каријеру. Док је плејмејкер сплитског тима Зоран Сретеновић водио лопту, публику на Грипама је надгласала темпераментна седмогодишња девојчица: „Срето, дуг напад, дуг напад!”

Била је то Марина Маљковић (32), данас селектор наше женске репрезентације која је недавно освојила четврто место на Европском првенству у Француској, што је било далеко изнад очекивања. Седела је тог дана иза клупе Југопластике коју је водио њен отац Божидар Маљковић. Четири године старији брат Небојша данас са смешком препричава неке од њених „антологијских изјава” из детињства које су углавном везане за кошарку. Тако је једном, кад јој се отац вратио кући смркнута лица, питала мајку Гордану: „Мама, зашто је тата љут?” Кад је добила одговор да је љут због тога што је изгубио утакмицу, мирно је казала: „Нема везе, наћи ће је”.

Како данас прича, заволела је кошарку на први поглед. Ретка су деца великих тренера која су се определила за исти посао и имала у томе успеха. Она не само да је кренула истим путем као и њен отац, четвороструки клупски првак Европе (два пута с Југопластиком, по једном с Лиможем и Панатинаикосом), већ се од првог корака силно трудила да буде самостална. Он већ седам година није био на њеним утакмицама, поштујући њену вољу, али кад су далеко од дворане дели с њом све њене радости и туге.

Тренерски узор јој је чувени кошаркашки учитељ с Црвеног крста Бора Ценић. Док је била девојчица давао јој је прве лекције о кошарци на Златибору на који је одлазила сваког лета. Играла је кошарку у америчким школама у Паризу и Атини, док је њен отац тамо радио, а данас течно говори енглески, француски и шпански, док се грчким служи. Дипломирала је на Вишој тренерској школи.

Чим је завршила средњу школу, почела је да игра за КК Ушће које је основао њен отац. Није била пунолетна кад је села на клупу, у истом клубу, водећи кадеткиње. За две године с јуниорским саставом је стигла до Прве савезне лиге.

Претходних шест година владала је на домаћој сцени с Хемофармом и Партизаном с којим је у прошлој сезони имала скор 32:0. Када је постала селектор, пре непуне две године, није много обећавала јер је преузела тим који се није квалификовао за Европски шампионат 2011. Најавила је само много, много рада и као циљ – пласман на „Евро 2013”. Претходног викенда српске кошаркашице су се вратиле из Француске као четврте у Европи, а испраћене су као тотални аутсајдери.

Данас истиче рок који је Марина Маљковић дала држави да се изјасни да ли јој треба женска кошаркашка репрезентација и уопште женски спорт, разочарана због бедних услова у којима стварају многи женски тимови код нас. Уколико не добије позитиван одговор, највероватније ће се повући с места селектора. Сви у Кошаркашком савезу Србије надају се да ће с њом наставити да кују планове за Олимпијске игре у Бразилу 2016.

Александар Милетић