Уметници сами себи спонзори

Сликарка Биљана Царић платила је из свог џепа 3.700 динара за постављање сопствене изложбе у галерији „Сулуј” на Теразијама, будући да ова установа нема средстава за ове трошкове. Ово није усамљен случај у ситуацији када су галерије добиле минимална средства или нису добиле ништа.

– Професор Владета Живковић понудио ми је да он бесплатно окачи радове, али су ми у галерији објаснили да то мора да уради професионалац. Очигледно да није исти принцип у свим галеријама. Уметница која је излагала у „Старој капетанији” рекла ми је да је сама окачила радове, а скулптору у „Прогресу” око поставке су помогли пријатељи – каже ова сликарка која је хонорар од 4.000 динара добијен од галерије утрошила за штампање каталога.

Мирјана Бајић, кустос „Сулуја”, објашњава да новца нема и да су сликарки хонорар исплатили из галеријских резерви.

– Аутори сами плаћају поставку изложбе, а дежурство у галерији суботом, које стаје 100 динара по сату, ми плаћамо. За ову годину намењено нам је 100.000 динара од републике, што нам још није уплаћено, а од града нећемо добити ни динар. Буџет нам је пет пута мањи него прошле године – истиче Мирјана Бајић.

Гордана Добрић, кустос Културног центра Београда (КЦБ), каже да њихова галерија уметницима обезбеђује простор, техничку подршку, обезбеђење, штампање каталога, стручни текст у каталогу и превод на енглески, као и коктел на крају изложбе. Раније су плаћали и осигурање за скупље поставке, сада то више нису у могућности, јер им је буџет пола милиона, а 2012. износио је милион и осамсто хиљада динара.

– Уметници добијају хонорар од 50.000 динара. За ауторске и тематске изложбе тражимо спонзоре, и за те уметнике нема хонорара. За регионалну поставку „Имагинарни Балкан”, која ће бити 17. јула у КЦБ, добили смо новац од Канцеларије за дијаспору, а аутор Бошко Бошковић, који живи у Њујорку, новац је добио и од Американаца. Сликара Жолта Ковача смо, рецимо, питали да му око каталога помогне школа у којој ради, и школа је то платила – каже Гордана Добрић.

Она наглашава да немају све галерије обучене техничаре за поставку изложби. Наводи да је један уметник у њиховој галерији прошле године довео своје раднике да ураде интервенције у простору, и то је, каже, било катастрофа. После је галерија морала да ангажује своје мајсторе да доведу галерију у ред.

– Разумем да уметник понуди да му пријатељи помогну, али некада тај посао не може да уради аматер – истиче Гордана Добрић и додаје да на конкурсу гледају квалитет радова, али и како аутори могу сами да помогну око проналажења средстава.

– Све ово је немогућа мисија. Проблем нам је и коктел који кошта 60 евра. Молимо винарије да нам дају вино. Питали смо и Клуб књижевника да нам посуде два келнера. Ми онда купимо киселу воду и ђус. Сналазимо се за све – каже Гордана Добрић.

Сликарка Тијана Фишић каже да ситуација никад није била гора. На изложби поводом 25 година свог рада прошле године у павиљону „Цвијета Зузорић” изложила је 140 радова.

–  Познајем власника штампарије па сам му пола платила, а остатак сам „исплатила” поклонивши му слику. Финансирала сам превод текста, слике сам транспортовала својим возилом, фотографије за каталог урадио ми је пријатељ као услугу. Хонорар нисам видела јер је речено да ће комисија тек одлучити ко ће добити средства – каже Тијана Фишић која је за све ово потрошила више од 200.000 динара.

– Не можете извадити себи орган и наставити да живите. Ово је вађење кључног органа нашег народа – сматра Тијана Фишић.

Она додаје да су јој у унутрашњости увек платили преноћиште, превоз, мали каталог и довели медије. Хонорар није ни тражила јер имају скромни буџет, а када је излагала у Бечу, све је било плаћено, и галерија организатор је откупила њен рад.

Љиљана Тадић из приватне галерије „Звоно” истиче да ова кућа сноси све трошкове, и да чак неке радове продуцира. Никада ниједном уметнику, каже, нису узели рад после изложбе, што је честа галеријска пракса.

Кустос и критичар Љиљана Ћинкул из „Графичког колектива” наглашава да им је од града обећано пола милиона динара, што је за 50 одсто мање него лане, али им средства још нису уплаћена.

– Никада није било горе. Изложбе од почетка године реализовали смо сналажењем јер сматрамо да програм мора да буде одржан. То је као када вам дођу гости а у кући имате само шаку пиринча. Уметници су постали сопствени спонзори, а кустоси раде на бази ентузијазма. Ми бар немамо трошкове транспорта јер је реч о радовима на папиру, па уметници дођу са блоком под мишком. У ситуацији када одсеку струју Улусовој галерији, ту престаје сваки коментар.

Мирјана Сретеновић