Амерички сан за српски филм

Нису само Карл Малден или Лолита Давидович наш понос и дика, тамо у далеком Холивуду. Имамо ми тамо, у „фабрици снова”, нашег земљака који је освојио чак четири Оскара и две „Еми” награде, само се о њему овде код нас, мало знало. А и они, филмски професионалци, којима је име Алберта Мајера – легендарног конструктора филмских камера „Панавижена” и конструктора славне „панафлекс” камере коју многи стручњаци сматрају најбољом икада направљеном – и текако било познато, веровали су да је он Немац. И јесте. Али је то наш „Шваба” из Баната, из Перлеза.

 Данас, захваљујући дугометражном документарном филму „Албертов пут”, са којим као сценариста и редитељ дебитује наш врсни телевизијски и филмски сниматељ, директор фотографије Предраг Бамбић, председник Асоцијације српских сниматеља, много се тога може сазнати о Алберту Мајеру. Бамбићев филм је темељно истраживачки рађен документарац који се, захваљујући комбинацији атмосферичне и динамичне фотографије садашњице, „усликане” од Перлеза до Лос Анђелеса, и архивског материјала, слика и снимака из прошлости који сведоче о једном тешком историјском тренутку, прилично лако издиже изнад онога што, по својој природи, уобичајено са собом носи класични филмски портрет.

Животне случајности често напишу и најбоље животне приче. Случајност је била да се Бамбић задеси у холивудском студију и лично упозна легендарног Мајера, обрати му се на енглеском, а овај њему на српском. И ето сјајне идеје за филм. Низ животних случајности или срећних околности у несрећном времену довеле су Мајера, Бамбићевог фасцинантног протагонисту, до остварења оног што се и буквално зове амерички сан.

Документарац „Албертов пут” у основи је прича о томе – о успеху и остварењу сна, испричана кроз животни пут Алберта Мајера. Од детињства, па до наших дана. То је и прича о успеху једног од многих људи који су били принуђени да напусте своју земљу, како би успели да развију своје потенцијале негде другде, али и многих емиграната који су својим телом и делом створили земљу која се зове Америка.

 Међутим, „Албертов пут” је и прича о животу који је победио смрт. Јер, Алберт Мајер, рођен и одрастао у Перлезу близу Титела, у Банату, после Другог светског рата као дете, припадник немачке националне мањине, суочио се са смрћу у логору за наше „Швабе” основаном на територији комунистичке Југославије. Као присилни избеглица, са 16 година и само са знањем српског језика обрео се у гладној и разрушеној Немачкој, где су га дочекали са презиром. Из Немачке је, када је почео да се диже Берлински зид, са 26 година, без икаквог знања енглеског отишао у Америку. Све остало је у историји светске кинематографије и Америчке академије за филм. Па и у историји нашег филма, што да не.

Предрагу Бамбићу је пошло за руком да стекне поверење и да се интимно приближи свом филмском јунаку, човеку који је сачувао дар опраштања и разумевања, његовом животу, бившем и садашњем окружењу. Наративна линија која се може сматрати исповедном прозом Алберта Мајера, вешто се и динамично преплиће са осталим наративним струјама, углавном сведочењима Мајерових пријатеља и колега из целог света, међу којима су и оскаровци Вилмош Жигмунд, Хаскел Векслер и Вуди Оменс, али и перлеско друштво из детињства...

Сценарио за овај документарац Бамбић је писао заједно са Петром Јаконићем, музику је радио Петар Антоновић, звук Данијел Милошевић, а продуценти филма су Фети Даутовић, Љиљана Бамбић и сам аутор. Филм „Албертов пут” је сада у биоскопима и не треба га пропустити. Пре свега, као сведочанство једне личне историје која је испреплетена са деловима историје три земље, али и историјом америчког и светског филма и историјом доделе Оскара. У том смислу, уопште није неважно што је такав филм српски производ.