Američki san za srpski film

Nisu samo Karl Malden ili Lolita Davidovič naš ponos i dika, tamo u dalekom Holivudu. Imamo mi tamo, u „fabrici snova”, našeg zemljaka koji je osvojio čak četiri Oskara i dve „Emi” nagrade, samo se o njemu ovde kod nas, malo znalo. A i oni, filmski profesionalci, kojima je ime Alberta Majera – legendarnog konstruktora filmskih kamera „Panavižena” i konstruktora slavne „panafleks” kamere koju mnogi stručnjaci smatraju najboljom ikada napravljenom – i tekako bilo poznato, verovali su da je on Nemac. I jeste. Ali je to naš „Švaba” iz Banata, iz Perleza.

 Danas, zahvaljujući dugometražnom dokumentarnom filmu „Albertov put”, sa kojim kao scenarista i reditelj debituje naš vrsni televizijski i filmski snimatelj, direktor fotografije Predrag Bambić, predsednik Asocijacije srpskih snimatelja, mnogo se toga može saznati o Albertu Majeru. Bambićev film je temeljno istraživački rađen dokumentarac koji se, zahvaljujući kombinaciji atmosferične i dinamične fotografije sadašnjice, „uslikane” od Perleza do Los Anđelesa, i arhivskog materijala, slika i snimaka iz prošlosti koji svedoče o jednom teškom istorijskom trenutku, prilično lako izdiže iznad onoga što, po svojoj prirodi, uobičajeno sa sobom nosi klasični filmski portret.

Životne slučajnosti često napišu i najbolje životne priče. Slučajnost je bila da se Bambić zadesi u holivudskom studiju i lično upozna legendarnog Majera, obrati mu se na engleskom, a ovaj njemu na srpskom. I eto sjajne ideje za film. Niz životnih slučajnosti ili srećnih okolnosti u nesrećnom vremenu dovele su Majera, Bambićevog fascinantnog protagonistu, do ostvarenja onog što se i bukvalno zove američki san.

Dokumentarac „Albertov put” u osnovi je priča o tome – o uspehu i ostvarenju sna, ispričana kroz životni put Alberta Majera. Od detinjstva, pa do naših dana. To je i priča o uspehu jednog od mnogih ljudi koji su bili prinuđeni da napuste svoju zemlju, kako bi uspeli da razviju svoje potencijale negde drugde, ali i mnogih emigranata koji su svojim telom i delom stvorili zemlju koja se zove Amerika.

 Međutim, „Albertov put” je i priča o životu koji je pobedio smrt. Jer, Albert Majer, rođen i odrastao u Perlezu blizu Titela, u Banatu, posle Drugog svetskog rata kao dete, pripadnik nemačke nacionalne manjine, suočio se sa smrću u logoru za naše „Švabe” osnovanom na teritoriji komunističke Jugoslavije. Kao prisilni izbeglica, sa 16 godina i samo sa znanjem srpskog jezika obreo se u gladnoj i razrušenoj Nemačkoj, gde su ga dočekali sa prezirom. Iz Nemačke je, kada je počeo da se diže Berlinski zid, sa 26 godina, bez ikakvog znanja engleskog otišao u Ameriku. Sve ostalo je u istoriji svetske kinematografije i Američke akademije za film. Pa i u istoriji našeg filma, što da ne.

Predragu Bambiću je pošlo za rukom da stekne poverenje i da se intimno približi svom filmskom junaku, čoveku koji je sačuvao dar opraštanja i razumevanja, njegovom životu, bivšem i sadašnjem okruženju. Narativna linija koja se može smatrati ispovednom prozom Alberta Majera, vešto se i dinamično prepliće sa ostalim narativnim strujama, uglavnom svedočenjima Majerovih prijatelja i kolega iz celog sveta, među kojima su i oskarovci Vilmoš Žigmund, Haskel Veksler i Vudi Omens, ali i perlesko društvo iz detinjstva...

Scenario za ovaj dokumentarac Bambić je pisao zajedno sa Petrom Jakonićem, muziku je radio Petar Antonović, zvuk Danijel Milošević, a producenti filma su Feti Dautović, Ljiljana Bambić i sam autor. Film „Albertov put” je sada u bioskopima i ne treba ga propustiti. Pre svega, kao svedočanstvo jedne lične istorije koja je isprepletena sa delovima istorije tri zemlje, ali i istorijom američkog i svetskog filma i istorijom dodele Oskara. U tom smislu, uopšte nije nevažno što je takav film srpski proizvod.