Ријалити у влади

Чини ли вам се, бар понекад, да сте од пре неколико недеља увучени у нови циклус „Великог брата“ или „Фарме“ који се сада зове „Реконструкција владе“? Видите да постоје неки министри номиновани за испадање и, иако су вам поједини од њих прилично непознати и у суштини вас уопште не занима шта ће с њима бити, не можете да се отргнете од те „емисије”. Стално вам је сервирају, што на телевизијама, што у штампи – и озбиљној и таблоидној. Једино што вам не траже да гласате (то сте обавили 6. маја прошле године) па ћете тако уштедети оних 30 или 50 динара плус ПДВ за СМС.

 А забава је загарантована. Можете да организујете кладионицу међу пријатељима и фамилијом са одговарајућим квотама на питања која су вам наметнута кроз медије: хоће ли се Вучић усудити да „реконструише“ таста председниковог сина, или коју ће колегиницу, Сузану или Верицу, жртвовати Динкић, или да ли је Мрки коначно „одзвонило“, или да ли ће „страдати“ само они кадрови који су пре годину дана били примери нестраначког кадрирања – Марић, Петковић и Мркић, или какве су шансе да се све ово заврши изборима...

Шалу на страну, ствар би требало да буде озбиљна. На крају прве године Дачићеве владе прави се „пресек стања” који би – иако је за неке учеснике наметнут, а за друге изнуђен – требало да резултира новом енергијом у Немањиној 11. Пред владом су неки нови задаци за које су потребни нови људи уместо оних који су се истрошили или се једноставно нису снашли. Све то треба објективно сагледати, све њих правилно оценити и на крају, за наставак утакмице, изабрати најбоље са клупе за резервне играче. То ми је јасно и прихватљиво. Али, није ми прихватљиво (иако ми је јасно зашто, макар делимично) то што се један такав посао, који може да се одради за неколико дана и без много буке, претвара у ријалити шоу.

Вероватно ће ме неко оптужити да ми није стало до транспарентности политичких процеса, али да ли стварно мислите да је све ово до сада било заиста „прозирно”? И да ли мислите да људе треба најпре провлачити кроз медијско блато, ма колико то неки од њих заслуживали, па онда њихову смену образлагати ставом јавности према њима? Чиме је, рецимо, шаховски велемајстор Алиса Марић заслужила да се њоме испирају уста, ако изузмемо то што је прихватила да уђе у коло са политичарима? Можда је то учинила само из искрене жеље да нешто промени. Ако није добро радила у том свом ресору, какви год да су критеријуми за оцену, захвалите јој се одмах на сарадњи и поштедите је медијског малтретмана који  ће потрајати до 27. јула.

У интересу јавности је свакако више то да влада може да ради  без парализе због страха појединаца да ће испасти из међупартијских комбинација, него да недељама гледамо како се сви грчевито држе за фотеље. Њима оне сигурно значе, али нама грађанима је углавном свеједно ко је у њима – докле год ефикасно „служе народу“.