Rijaliti u vladi

Čini li vam se, bar ponekad, da ste od pre nekoliko nedelja uvučeni u novi ciklus „Velikog brata“ ili „Farme“ koji se sada zove „Rekonstrukcija vlade“? Vidite da postoje neki ministri nominovani za ispadanje i, iako su vam pojedini od njih prilično nepoznati i u suštini vas uopšte ne zanima šta će s njima biti, ne možete da se otrgnete od te „emisije”. Stalno vam je serviraju, što na televizijama, što u štampi – i ozbiljnoj i tabloidnoj. Jedino što vam ne traže da glasate (to ste obavili 6. maja prošle godine) pa ćete tako uštedeti onih 30 ili 50 dinara plus PDV za SMS.

 A zabava je zagarantovana. Možete da organizujete kladionicu među prijateljima i familijom sa odgovarajućim kvotama na pitanja koja su vam nametnuta kroz medije: hoće li se Vučić usuditi da „rekonstruiše“ tasta predsednikovog sina, ili koju će koleginicu, Suzanu ili Vericu, žrtvovati Dinkić, ili da li je Mrki konačno „odzvonilo“, ili da li će „stradati“ samo oni kadrovi koji su pre godinu dana bili primeri nestranačkog kadriranja – Marić, Petković i Mrkić, ili kakve su šanse da se sve ovo završi izborima...

Šalu na stranu, stvar bi trebalo da bude ozbiljna. Na kraju prve godine Dačićeve vlade pravi se „presek stanja” koji bi – iako je za neke učesnike nametnut, a za druge iznuđen – trebalo da rezultira novom energijom u Nemanjinoj 11. Pred vladom su neki novi zadaci za koje su potrebni novi ljudi umesto onih koji su se istrošili ili se jednostavno nisu snašli. Sve to treba objektivno sagledati, sve njih pravilno oceniti i na kraju, za nastavak utakmice, izabrati najbolje sa klupe za rezervne igrače. To mi je jasno i prihvatljivo. Ali, nije mi prihvatljivo (iako mi je jasno zašto, makar delimično) to što se jedan takav posao, koji može da se odradi za nekoliko dana i bez mnogo buke, pretvara u rijaliti šou.

Verovatno će me neko optužiti da mi nije stalo do transparentnosti političkih procesa, ali da li stvarno mislite da je sve ovo do sada bilo zaista „prozirno”? I da li mislite da ljude treba najpre provlačiti kroz medijsko blato, ma koliko to neki od njih zasluživali, pa onda njihovu smenu obrazlagati stavom javnosti prema njima? Čime je, recimo, šahovski velemajstor Alisa Marić zaslužila da se njome ispiraju usta, ako izuzmemo to što je prihvatila da uđe u kolo sa političarima? Možda je to učinila samo iz iskrene želje da nešto promeni. Ako nije dobro radila u tom svom resoru, kakvi god da su kriterijumi za ocenu, zahvalite joj se odmah na saradnji i poštedite je medijskog maltretmana koji  će potrajati do 27. jula.

U interesu javnosti je svakako više to da vlada može da radi  bez paralize zbog straha pojedinaca da će ispasti iz međupartijskih kombinacija, nego da nedeljama gledamo kako se svi grčevito drže za fotelje. Njima one sigurno znače, ali nama građanima je uglavnom svejedno ko je u njima – dokle god efikasno „služe narodu“.