Гласник није крив

Ко хоће да убије гласника? У саги која је испреплетена око Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена јасно je да су двојица узбуњивача на мети америчке администрације, али нешто не штима ни у медијској димензији приче. Иронично, и у случају Асанжа и Сноудена, поједини традиционални, елитни медији усмерили су фокус јавног мњења са онога штo су узбуњивачи обелоданили на оне који су те информације донели. Напрасно су теме постале оптужбе за сексуално злостављање у случају Асанжа или формално образовање код Сноудена. Покушаји дискредитовања гласника са сасвим неочекиваних адреса.

„На почетку сам био веома охрабрен (медијским одговором). Нажалост, сада изгледа да су  ’мејнстрим’ медији много више заинтересовани за то шта сам рекао када сам имао 17 година или како изгледа моја девојка, него за највећи програм прислушкивања у историји човечанства”, резигнирано је приметио Сноуден у електронском интервјуу за „Гардијан”.

У чему је загонетка таквог односа једног, мањег, броја новинара према узбуњивачима када ваљда нема дилеме да играмо у истом тиму? У овој професији која је кроз историју прошла кроз свакојаке Сциле и Харибде ни садашњост није претерано ружичаста. Створен је цео коnгломерат занимања чија је основна функција да филтрира информације које стижу у јавност, односно да онемогући новинаре да раде свој посао. Е, баш у таквој поставци где се од новинара често очекује да унапред достави питања за интервју, улога узбуњивача је без сумње револуционарна па сe намеће логично питање – зашто убијати гласника?

Медијски критичар „Вашингтон поста” Ерик Вемпл сматра да је на сцени свеопшта хипокризија. Обамина администрација, тврди, покушава да створи привид о могућности несметаног дебатовања о било којој теми, а када неко заиста, као у овом случају Сноуден, отвори дебату суочава се са оптужбама по Закону о шпијунажи потпомогнутим рафалном медијском паљбом. Поменимо само неке од квалификација којима су поједини новинари частили Снудена: „кукавица”, „лицемер”, „незрео”, „марксиста”...

АП је чак довео у питање легитимност његовог обележавања као узбуњивача, као што је својевремено „Њујорк тајмс” учинио са Асанжом као новинаром. Америчка агенција је у упутству својим новинарима појаснила да је „узбуњивач особа која открива непочинства” док је оно што је Сноуден урадио веома спорно па му треба ускратити часно „звање” и користити термин „потказивач”.

Управо на етимолошком нивоу најлакше је на прву лопту одредити однос неког медија према феномену узбуњивача. Две речи с потпуно супротним вредносним призвуком за један исти појам, у овом случају узбуњивач и потказивач, сигуран су први траг за разумевање односа према „дувачима у пиштаљку”.

Оскар за антагонизам према узбуњивачима и њиховим симпатизерима ипак иде у руке Дејвида Грегорија, водитеља најдуговечније емисије у историји америчке радиодифузије (први пут емитована 1947.) Meetthepressкоји се истина није обрушио на Сноудена већ на новинара који се дрзнуо да га подржи. Укључујући се у овај ток-шоу који на „Ен-Би-Сију” иде недељом, новинар Глен Гринволд, захваљујући коме су Сноуденова открића доспела у јавност, нашао се у чудној и надасве непријатној ситуацији. Дејвид Грегори га је иследничким тоном дословце упитао: „С обзиром на то да помажете и подржавате Сноудена, чак и у његовим тренутним потезима, зашто ви, господине Гринволд ,не бисте били оптужени за злочин”.

Усмеравање жаоке према колегама распламсало је живу дискусију на „Твитеру” коју је најбоље сумирао „твит” где се Гринволд пита коме је уопште потребна влада која хоће да криминализује новинарство када ће то уместо ње боље урадити сами новинари.

Медијски експерти либералне оријентације су управо у удворичком односу према власти уочили кључ за разумевање медијског прогона и дехуманизације узбуњивача (и новинара неистомишљеника).

„Грегоријево питање је савршен пример највећег проблема америчких медија, а то је приклањање власти”, тврди новинар Џош Фелдман у разговору за „Ал Џазиру”.

Попустљив однос медија према власти можда и јесте један од главних разлога зашто из земље која је донела Први амандман (онај о слободи вероисповести, говора и окупљања) морају да беже узбуњивачи када на владине грехе упозоре јавност. Ако се таква пракса настави медији ће бити доведени у ситуацију да само прежвакавају готова саопштења, катастрофа која ће се сручити на главу новинарима, а најгоре последице трпеће сами грађани.

Од многих варијација на тему гласника који доноси праву вест, најадекватнија тренутку делује она на коју је у „Политици” својевремено указао новинар „Њујорк тајмса” Дејвид Бајндер. То је заповест из албанског „Канона Леке Ђуканија” која гласи „Lajmtari nuk ban faj”, у преводу  - Гласник није крив.