Хаљина од метала кројена клештима

Једна хаљина Пака Рабана издвојила се јер светлуца и звецка, а и шкрипи. Дизајнер је сковао добар план: уместо комада тканине користио је комадиће метала или пластике, а уместо конца и игле – жицу и клешта. Од малих, истоветних квадратића, на пример алуминијума, димензија пет са пет центиметара, направио је ексклузивни модел, повезујући делиће у целину уз помоћ везивног ткива у облику савитљиве жице.

Могло би да се помисли да оваква хаљина жуља и боде кожу, али не, она се повинује покретима тела, јер је довољно прилагодљива и еластична да не производи негативне ефекте при коришћењу. Уосталом, Пако Рабан не би био модни дизајнер светског реномеа да није имао на уму тако битну ствар као што је удобност при ношењу.

Ексклузивни модел био је хит крајем шездесетих година прошлог века, у време такозване спејс ере, када је шетња космонаута по Месецу била тако очаравајућа. Није било шансе да и Земљани не доживе нешто ново, узбудљиво и незамисливо до тада.

Наравно, модел није за шетњу по улици, али за излазак у ноћни провод свакако је био. У то време била је популарна диско музика а она је најбоље звучала уз свеопште светлуцање, како у ентеријеру тако и на телу жене која плеше у ритму музике из звучника, са подијума за игру. Хаљина се сјајно слагала са светлуцавом диско куглом, која је, вртећи се на таваници обасјавала амбијент – позивајући играче да се, можда, запуте пут Месеца.

Тотал-дизајн није подразумевао само хаљину већ и накит на рукама – надлактицама и подлактицама, и на ушима. Ноге су биле босе, а фризура натапирана и налакирана.

----------------------------------------------

Мајстор пластичних материјала  

Шпански модни дизајнер Пако Рабан рођен је у близини Сан Себастијана у Шпанији. Мајка му је била запослена у модној кући „Баленсијага”. За време шпанског грађанског рата породица се преселила у Француску, где је Пако наставио школовање. Био је студент архитектуре у Школи лепих уметности у Паризу.

Његови најранији модни експерименти били су накит од пластике и дугмад које је радио за модни бренд „Баленсијага”. Радио је и за модне куће „Диор” и „Живанши”.

Прве хаљине од пластичних материјала креирао је 1965. Тада је постао познат по примени алтернативних материјала. Његове „тканине” састојале су се од комадића метала или пластике који су увек били правилних геометријских облика: кружића или квадратића, спојених жицом.

Радо је експериментисао и са папиром, а израђивао је својеврсну металну трикотажу. Дизајнирао је костиме за филм, позориште и балет.

Сопствени модни студио у Паризу отворио је 1966. и стекао међународну славу својим необичним накитом, детаљима и одећом.

Радмила Милосављевић, архитекта