Струка без које се не може

Давид Албахари је пре шест година написао: "Преводиоци су они који држе свет на окупу. Без њих – без нас – све би се распало". Данас постављају питање: има ли уопште смисла преводити? Није ли смисао преводилаштва "с ону страну материјалног стандарда"? А мора се некако живети. Како, када цена једне странице књижевног превода (1800 словних места) износи око три евра. Радећи читав месец до прага исцрпљености и депресије, прегаоци могу зарадити 400 евра, у најбољем случају. Неки уважени преводиоци предлагали су генерални тромесечни штрајк, чиме би издавачи били доведени на руб банкротства и приморани да повећају цену. Знали су да је то утопија, мада још сматрају да у профитним стопама издавача, уз извесну подршку државе, има места за боље тарифе.

"Јавни углед не зависи од хонорара, већ хонорар од јавног угледа. Углед преводиоца зависи од образовања и знања које је неспорно и резултата који изазивају дивљење и међу колегама и међу читаоцима. Чини се да сами преводиоци не верују у дигнитет професије. Разапети разним искушењима и покушајима да стигну краћим путем до циља, неприметно одустају од ауторства и препуштају се злокобном најамничком односу..., оценио је Зоран Хамовић у анкети часописа "Мостови".

Српко Лештарић са арапског је превео више књига од свих српских арабиста заједно, од оснивања научне арабистике у Београду. Каже да је превођење незаобилазна струка све док постоје бар два језика на свету. "Превод може да буде до мучности дослован, досадан, без оне разиграности што је красила једног Станислава Винавера који је своје превођење звао ’превинаверовођењем’. Коме не треба преводилац или је сам преводилац, или је луд. Преводилац мора веома добро да познаје српски. Наћи ћеш речнике, људе да ти помогну, али ако не знаш ’циљни’ језик, не вреди. Увек се на разним језицима стварају дела вредна сазнавања и не само уметничка, која се морају преносити. Континуитет трансфера знања подразумева превођење."

Ни професор Филолошког факултета Петар Буњак (руски, пољски) не живи од књижевног превођења, али као и многи други врсни познаваоци језика не одолева изазовима.

– Последње што сам превео била је Дијамантска кочија Бориса Акуњина (уз популарне серије детективских романа о Ерасту Петровичу Фандорину) за београдску "Информатику". Тренутно – а то траје већ две године – преводим капиталну Науку о човеку Виктора Несмелова за ЦИД из Подгорице. Транзицију преводиоци доживљавају пре свега кроз промене у издаваштву – кроз нестанак "диносауруса", великих државних издавача, односно настанак мањих али генерално виталнијих приватника. У мом случају не може се говорити о типичном преводиоцу, па тако нисам поуздан сведок ни о стандарду преводилаца: живим од другог посла, а преводилаштву се повремено "одајем", као пороку – каже Буњак.

– Тачно је да доброг књижевног превода нема без ентузијазма, као ни преводилаштва као духовног прегнућа и културне мисије. Ипак, вечито експлоатисати преводиочев ентузијазам, ослањати се на то да он то "ионако воли", па "ужива док ради", најблаже речено, није лепо. Не рачунајући деведесете године – које су за већину нас заправо рупа у биографијама – данашње стање у поређењу с оним што је претходило тим деведесетим не би ишло у корист преводиоца: данашњи хонорари (разуме се, само они исплаћени), битно заостају за онима из ранијих времена. Ипак, од самог превођења увек се живело тешко, усуђујем се рећи – никад пристојно, па је то нарочито данас случај. Понекад се и сам изненадим својим дневним учинком. Ипак, све што је преко 10 шлајфни (18.000 знакова) ретко када задовољава моје стандарде квалитета, па обично дневно не радим више од тога. Тржишна цена, писана или неписана, заправо је оно што преводилац реално може да наплати. Лично ретко када постигнем више од три евра по страни од 1.800 знакова – вели Буњак.

"У одређивању цене и данас донекле важе правила ’чаршије’, тј. аргумент да се ’данас у граду за то плаћа толико и толико’. На цену превода утиче финансијска моћ издавача, укупни трошкови конкретног издања, очекивања од његове продаје итд. Догађа се да преводилац постане талац подмиривања трошкова ауторских и издавачких права..."

Тако говоре преводиоци из Србије. Они који зависе и они који не зависе баш од књижевно-преводилачког тржишта. Јер, оно нема милости. Истовремено, мисија преводилаца и њихов труд да тачно и течно преносе знања од једних до других, очито вреде више од три евра по страници.

-----------------------------------------------------------

О издавачима

Аријана Божовић (енглески) у истој анкети на питање има ли омиљеног, односно, неомиљеног издавача, одговара: "Омиљени је имагинаран: има јасне планове и настоји да води културну политику; свестан је да је већину класичних дела светске књижевности прочитао у преводу; зна зашто је ангажовао одређеног преводиоца; ако је задовољан преводиочевим радом, коректно испуњава своје обавезе према њему; ако је веома задовољан, повећава му хонорар. Неомиљени је стваран: не зна ништа о делу које намерава да објави, нити га то занима: доштампава тираже без знања преводиоца, отима се за признате писце, а затим их свесно поверава надрипреводиоцима...."

-----------------------------------------------------------

Прим. прев

"Гордост спречава преводиоца да скраћеницом прим. прев. оверава фаличне описе, пошто је то месташце у фусноти једина тачка на којој се евидентира његово присуство - на свим другим местима у књизи од њега се очекује да остане апсолутно непримећен. С ропским стрпљењем, он обилази велике библиотеке, преврће ботаничке речнике и преписује имена која никоме ништа не казују, али ће доказати његову непогрешивост. Иако негде у свом бићу зна истину, он се у хиљадама ноћних сати монашке посвећености тексту уљуљкује мишљу да ће његов превод неко узети за озбиљно. Авај, за такву наду нема никаквог основа! Оно што кукавног посредника међу културама наводи на ту мисао није понос, већ пука таштина. Нико му неће ништа поверовати, то што он ради увек је под сумњом, макар носило и научни печат велики као врата. Веровање је резервисано за аутора и за дело, за јединствени оригинал, све остало је варка, превођење је игра у позоришту сенки..." (Српко Лештарић).

Питање је - ко је власник позоришта?