Црно-бела правда

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ослобађајућа пресуда убици црног тинејџера која је касно у суботу саопштена на Флориди, изазвала је у Америци много емоција. Због свега што је пратило тај случај, његовог расног контекста и медијског публицитета, одлука пороте да 29-годишњи Џорџ Зимерман законски није починио кривично тело тиме што је 26. фебруара прошле године једним метком из непосредне близине пуцао у срце 17-годишњег Трејвона Мартина, није изазвала толико шок колико гнев, због чега су избиле спонтане демонстрације у неколико градова, почев од Вашингтона, преко Њујорка, Сакрамента, Чикага, Атланте до Лос Анђелеса.

Ову судску пресуду коментарисао је и Барак Обама, чија је изјава после убиства била „да имам сина, био би као Трејвон Мартин”. Први црни председник САД овога пута је апеловао да се страсти смире:

„Смрт Трејвона Мартина је трагедија, не само за његову породицу и заједницу него и за Америку. Знам да пресуда буди емоције, али ми смо нација права, а порота је рекла своје.”

Пресуда је покренула и нови круг дебате о расним предрасудама и поделама, јер је, с једне стране, правно чиста, док је, са друге, многима друштвено неприхватљива.

Нико, наиме, не спори да би несрећни тинејџер, који је кобне ноћи био у посети оцу, данас био жив да је био белац, као што су многи уверени да би судски исход био другачији да је црнац убио белца.

Али иако је раса била пресудна за то што је Трејвон Мартин изгубио живот, то није био фактор за ослобађање његовог убице. У овом случају се накупило много тога: мане кривичног система, чудни закони, америчка култура оружја, медијска преувеличавања и расно „профилисање”.

Иако се у многим изјавама помиње „стара јужњачка правда”, у којој су белци нешто равноправнији од потомака бивших робова и сугерише да је „нови амерички југ” наследио расистичке предрасуде „старог америчког југа”, који је и после свеопште аболиције још читав век био бастион расизма – у овом случају закон је био изнад емоција.

Суђење се није бавило целим догађајем, тужилац и одбрана су пред шесточланом, искључиво женском поротом износили своје верзије шта се догађало само у пресудних неколико минута, или секунди, откако су се два актера дохватила, то јест тиме да ли је Зимерман имао основани разлог да верује да је угрожен, јер, ако јесте, имао је, по закону који важи на Флориди и у још двадесетак држава, право да не одступи, да пуца први и убије, што је на крају и урадио.

То што му је непознати момак у крају где је био припадник грађанске страже био сумњив само због боје коже и што је, пријављујући га као сумњивог дежурној полицијској служби, изговорио увредљиву расну псовку, није за суд било битно, премда је за жртву било пресудно. „Моћ расног профилисања и моћ лобија оружја јесу смртоносна комбинација у Америци”, оценио је овим поводом на порталу „Дејли бист” Кристофер Дерден, бивши тужилац, афроамериканац.

За многе који овим поводом констатују велики јаз између права и правде у данашњој Америци, утешно је то што је до суђења уопште дошло, јер оно првобитно није намеравано. После увиђаја, који је, како се видело у судници, обављен прилично немарно, Зимерман није ухапшен и није му одузето оружје из којег је пуцао јер је прихваћена његова верзија да се само бранио.

Приведен је и уз кауцију пуштен тек после шест недеља, после великог притиска јавности и изузимања случаја из надлежности полиције и суда града Сенфорда, у ком се случај збио.

Суђење је изнуђено, али је од самог почетка позиција тужилаштва била тешка за оно што је требало доказати: да ненаоружани Мартин није могао да животно угрози наоружаног Зимермана.Било је много емоција, али ниједног сведока. Оптужени је имао право да одбије да буде испитиван, а фотографије његовог окрвављеног носа и посекотина по глави доказале су да је окршаја било, а ко га је започео и шта му је све претходило није било важно.

Из свега је несумњиво само једно: да црно-беле поделе, расна поларизација, тврдоглаво опстају и у данашњој Америци.

„Трејвон Мартин је мртав зато што су он и други црни дечаци виђени као проблем, а не као личности”, изјавио је др Рафаел Вернок, пастор конгрегације Баптистичке цркве, којој је некад на челу био убијени борац за грађанска права црнаца Мартин Лутер Кинг. „Случај је огледало наших расних односа”, суморни је закључак уводника „Њујорк тајмса”.