Кад џентлмени читају туђу пошту

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Џастин Шерок, млада америчка новинарка, уредница веб-сајта „Базфид”, извела је ових дана одважан експеримент који јој је донео жељени публицитет, мада је због њега доста ризиковала. Ризик је био да јој буде отворен „федерални досије”, који би је пратио целог живота.

Изнајмљеним аутомобилом се запутила у пустињу Јуте, право на место где се приводи крају изградња новог великог центра НСА (Националне безбедносне агенције), која последњих недеља добија глобални публицитет после открића да се бави прислушкивањем „на велико” како Американаца, тако и остатка света. Нови центар је тајан, па према томе и обичним смртницима неприступачан, али се зна да ће бити отворен већ у септембру, да кошта две милијарде долара и да је направљен због тога да би се изашло у сусрет повећаном интернет саобраћају на глобалном нивоу у годинама које долазе, за шта су потребни и нови прислушни капацитети.

Млада новинарка је стигла готово до саме капије центра, а када ју је обезбеђење зауставило, претресло и почело да пропитује, рекла је да је залутала. Поверовали су јој и пустили је, из чега је проистекла занимљива репортажа. Што се тиче досијеа – можда се накнадно и отвори.

Нови центар је потврда да се, упркос великој буци коју су изазвала открића Едварда Сноудена, у потребама Америке да прати све дигиталне комуникације, а пре свега интернет саобраћај, и њеној решености да са том праксом настави, ништа неће променити. Приче о грађанским правима, приватности и осталом су једно, а безбедносни интерес нешто сасвим друго.

То је лепо објаснио и председник Обама: „Мислим да је важно да знамо да не можемо бити 100 одсто безбедни уз 100 одсто приватности, а са нула одсто узнемиравања.”

Да би се ово разумело, треба имати у виду две трауме ове нације: Перл Харбор и 11. септембар. Напад Јапанаца на америчку ратну луку на Хавајима од 7. децембра 1941. објашњава зашто је створена НСА, а спектакуларна диверзија Ал Каиде из 2001. показује опседнутост да се без пардона прислушкује цео свет.

У првом случају, Американци, тада још неангажовани у Другом светском рату, знали су да ће их Јапанци напасти, јер су пре тога провалили шифре њихове морнарице, али упркос томе нису успели да докуче када и где. Перл Харбор им је због тога био велики шок, али захваљујући могућности пресретања непријатељских комуникација, успели су да заувек преокрену однос снага на Пацифику.

Томе треба да захвале војној „Сигналној служби”, која је преузела послове мирнодопског „Шифрантског бироа” или „Црне собе”,  основане 1919. „Црна соба” је међутим распуштена 1929, што је (после Перл Харбора) тадашњи ратни секретар Хенри Стимсон образложио ставом да „џентлмени не читају туђу пошту”.

Да ли је у ово искрено веровао, или само се цинично правдао, није разјашњено, тек пред крај рата „џентлмени” су опседнути баш крађом и читањем туђе поште. Неколико служби које су се тиме бавиле 1951. стављене су под један кров, оснивањем супертајне НСА (њену скраћеницу зато понекад преводе и као „No Such Agency” – „нема такве агенције”).

Она је била и остала војна тајна служба, што се често превиђа, а главна метода рада јој је, за разлику од ЦИА, која се углавном ослања на људски обавештајни рад, прислушкивање „електронских сигнала”. Током хладног рата главни задатак јој је да сазна шта је у главама лидера комунистичког света, Совјетског Савеза и Кине, а генерално да се спречи нови Перл Харбор, први удар нуклеарно наоружаног СССР-а, главног геополитичког и идеолошког противника,.

До таквог изненађења није дошло, највероватније због равнотеже снага која је гарантовала „обострано загарантовано уништење” (и то више пута). Америка је на крају победила у хладном рату, неки су пожурили да то прогласе и „крајем историје”, пуних десет година затим је неприкосновена у „свету једне силе”, али је (не)очекивано изненађење ипак уследило.

Удар Ал Каиде по Њујорку и Вашингтону 2001. васкрсао је синдром Перл Харбора и генерисао националну параноју која се свела само на једно: шта следеће спрема Осама бин Ладен?

Комисија која је истраживала „11. септембар” закључила је, између осталог, да је уочи 11. септембра председник игнорисао упозорења о сумњивим радњама, да су службе имале нека сазнања, али да их нису делиле, док је ЦИА признала да није успела да „пробуши” Ал Каиду.

Због тога је постало неопходно да се пресрећу све комуникације.

Прве године новог миленијума су и време велике експанзије интернета, такође америчког и такође војног изума. Његови почеци сежу у крај шездесетих, када истраживачи, користећи фондове (и потребе) Пентагона почињу да експериментишу са међусобним повезивањем компјутера путем телефонских линија. Замисао је била да се обезбеди повезаност научних институција и у случају нуклеарног напада, да више компјутера (и више научника) истовремено користе једну телефонску линију. Дотадашње повезивање било је слично железничкој мрежи: једном пругом је у исто време могао да путује само само један воз.

Интернет технологија омогућила је међутим да сваки вагон једног воза путује посебно: разбијање информације на мале „пакете”, који „информационим аутопутем” путују одвојено и истовремено, попут возила на аутостради, при чему сваки има своју „ауто-карту” и коначну адресу, што им омогућава да се кад стигну аутоматски састављају у првобитну целину.

Овај систем, створен у оквиру Агенције за напредне пројекте (АРПА), омогућио је компјутерима да користе исте податке, а истраживачима да сарађују и на дистанци и размењују пошту електронским путем. Сама по себи, електронска пошта је била револуционарно достигнуће, омогућивши да се извештаји, анализе и пројекти шаљу брзином телефонског разговора. Нешто што је данас сасвим обично – али таква је историја свих проналазака.

Ал Каида је свестрано пригрлила интернет и његове, како је у то време изгледало, бескрајне могућности да се затру трагови, створе лажни идентитети, текстуалне поруке уграде у фотографије и слично.

Али интернет на почетку прве деценије 21. века користе стотине милиона људи (данас већ две милијарде), док их је у мрежи Ал Каиде тек неколико стотина, а у ужем вођству неколико десетина. Њихово откривање је дакле оно пословично тражење игле у пласту сена, али НСА је тада, а поготово данас, како то у својој анализи закључује агенција „Стратфор”, технолошки већ тако опремљена да може да претресе сваки пласт.

То је суштина програма „Призма” и много других, што је обелоданио Едвард Сноуден. Отуда и потреба да се из пласта глобалног интернета не искључују ни амерички држављани, односно пресрећу баш све комуникације.

То није без преседана – оно што је ново то су у међувремену унапређене технологије за комуницирање (мобилни телефони, друштвене мреже попут „Фејсбука” и „Твитера”) и нови софтвер и опрема за аутоматизовано пресретање и инстант (у „реалном времену”) њихово анализирање.

Разлика је међутим у томе што, за разлику од ранијих историјских ситуација, Америка данас није у класичном рату, што би створило услове за суспензију Устава и грађанских слобода, док је „рат против терора”, не само исламског, рат који теоретски може да буде вечит: немогуће је елиминисати сваког терористу.

Ако је тако, то онда значи да у Америци треба да постоји перманентно ванредно стање, што није ништа друго него тоталитаризам: држава која је (у име своје безбедности) свемоћна, са грађанима који су беспомоћни.

САД јесу суочене са реалним претњама, али да ли од њих могу да се бране свим средствима? Шта ако су средства – свеопште прислушкивање – инерцијом „безбедносне бирократије”, постала циљ? Граница је у том погледу, кад се узму у обзир данашње, а поготово сутрашње технолошке могућности, веома танка, а често и невидљива.

Откриће да НСА прислушкује цео свет у овом контексту је вест од оне врсте да је пас ујео човека. Његова суштина је међутим да је реч о највећем искушењу за интернет и његово поимање као цивилизацијског прогреса, позитивног средстава за промоцију људских права и слобода, за шта се најгласније залаже баш америчка влада.

Пошто су САД у улози „чувара” интернета и контролишу његову кључну инфраструктуру, док су најпопуларнији интернет сервиси у рукама само неколико америчких компанија (на чије сервере су прикључени прислушкивачи НСА), свет се тек сада освешћује да је све што је текло интернетом у последњој декади евидентирано и каталогизирано у базама најтајније америчке тајне службе.

И у томе је подвиг Едварда Сноудена, без обзира на то да ли се он види као глобални херој, или амерички издајник.