"Емин" свет

Нови Сад – У Стеријином позорју јуче се, за преподневним округлим столом, разговарало о комаду "Ема" Народног позоришта – Драме на мађарском језику из Суботице, једној од најинтригантнијих овогодишњих представа која је прексиноћ изведена. У разговору су, уз госте са скупа "Међународни стаж младих критичара", учествовали и редитељ Петер Фекете, глумци Ервин Палфи, Хермина Ердељи и Золтан Мезеи.

Представа, у драматизацији и режији познатог мађарског редитеља средње генерације Петера Фекетеа (1963), настала је на прозним текстовима готово заборављеног писца многих новела и осам драма, критичара и лекара Гезе Чата (1887-1919), рођеног у Суботици, које је редитељ узео као основу за реалистичну, али истовремено и надреалистичну театарску приповест о одрастању, брутализацији људског живота од детињства све до краја, о страховима из којих се потом јављају болести зависности... У Чатовом схватању живота и уметности, које карактерише и "Ему", јесте поставка да је човеков живот уз егзистенцијално бивствовање потпун и цео само са његовим светом фантазија, па се и његови јунаци толико често и враћају попришту детињства као нечему потпуном.

Пре десетак година ова Чатова новела, "Ема", драматизована је у Великој Британији, такође у режији Петера Фекетеа. Веома успела представа на енглеском језику извођена је, потом, и у Будимпешти, али никада на мађарском језику, све док није постављена у суботичком Народном позоришту – Драми на мађарском.

Управо разлика те две Фекетеове поставке, енглеске и сада мађарске, као и чињеница да је припремајући суботичку премијеру Фекете имао прилику да дође до прегршт Чатових оригиналних писама упућених жени Олги, коју је он у реалности убио под утицајем наркотика, да упозна атмосферу града, па и времена, била је повод за прво питање редитељу – како је настала суботичка представа.

– У представу смо уградили неке карактере и ситуације преузете из других Чатових дела, а за том нити, која би нам потпуно открила Гезу Чата, трагали смо сви заједно, и ја и глумци, и пронашли смо је, стицајем околности, и у писмима која је писао својој жени Олги, у њиховим односима... Сви смо се, укључујући и глумце, томе посветили, а за разлику од прве, енглеске представе, сада сам и ја не само као редитељ већ и као човек много другачији, имам своју жену и децу и потпуно другачије видим и доживљавам проблеме зависности – каже Фекете.

Бројни критичари су, пишући о несвакидашњој режији "Еме" и редитељском поступку који се, у неким моментима, граничи са магијским и мађионичарским ефектима, написали и то да је Фекете раније радио као илузиониста (пре студија и дипломе на Велшком колеџу за музику и драму у Кардифу, завршио је Школу за циркуске уметнике у Минхену!), што је без сумње допринело његовом театарском поступку.

– У припреми представе редитељ је применио врло занимљив поступак: тражио је од нас да сви истражујемо свет Гезе Чата као и то да у свом животу, у детињству, пронађемо и сетимо се оних тачака које су сличне или истоветне са оним што Чат говори... И сви смо се сетили сопствених, сличних искустава, редитељ их је склопио и укомпоновао у целину из које је настала представа "Ема". У суштини, био је то захвалан задатак за глумце који се враћају у своје детињство и на известан начин играју сами себе – рекао је Золтан Мезеи.

Управо такав поступак био је повод да неколицина учесника у разговору глумачку игру оцени као "високоемоционалну", а глумица Хермина Ердељи је објаснила:

– Оригинална новела Гезе Чата завршава се убиством његове жене, а потом његовим самоубиством... Као лекар, Чат је био сасвим свестан куда води пут дроге и зависности... У новели "Опијум" он тачно чак рачуна колико ће још живети ако узима наркотик, израчунавши да ће то бити још десет хиљада година... Али, у процесу рађања представе редитељски поступак је био необичан. Импровизовали смо две-три недеље, према Чатовим приповеткама, а ја сам добила новеле "Ему" и "Опијум", и у једном тренутку, после импровизације сцене у разреду када остајем сама, заправо нестајем а у клупи остаје тек моја хаљина, била сам потпуно изгубљена... Онда смо, срећом, прешли на лик Олге, Чатове жене у реалности, дошли смо до њихових писама, читали их, и ушли у све фазе његове наркоманије. За мене је то било посебно осећање, држати у рукама писма исписана дрхтавом руком писца под утицајем наркотика. Просто сам осетила Гезу Чата и то ми је помогло да склопим лик између Еме и Олге.