"Emin" svet

Novi Sad – U Sterijinom pozorju juče se, za prepodnevnim okruglim stolom, razgovaralo o komadu "Ema" Narodnog pozorišta – Drame na mađarskom jeziku iz Subotice, jednoj od najintrigantnijih ovogodišnjih predstava koja je preksinoć izvedena. U razgovoru su, uz goste sa skupa "Međunarodni staž mladih kritičara", učestvovali i reditelj Peter Fekete, glumci Ervin Palfi, Hermina Erdelji i Zoltan Mezei.

Predstava, u dramatizaciji i režiji poznatog mađarskog reditelja srednje generacije Petera Feketea (1963), nastala je na proznim tekstovima gotovo zaboravljenog pisca mnogih novela i osam drama, kritičara i lekara Geze Čata (1887-1919), rođenog u Subotici, koje je reditelj uzeo kao osnovu za realističnu, ali istovremeno i nadrealističnu teatarsku pripovest o odrastanju, brutalizaciji ljudskog života od detinjstva sve do kraja, o strahovima iz kojih se potom javljaju bolesti zavisnosti... U Čatovom shvatanju života i umetnosti, koje karakteriše i "Emu", jeste postavka da je čovekov život uz egzistencijalno bivstvovanje potpun i ceo samo sa njegovim svetom fantazija, pa se i njegovi junaci toliko često i vraćaju poprištu detinjstva kao nečemu potpunom.

Pre desetak godina ova Čatova novela, "Ema", dramatizovana je u Velikoj Britaniji, takođe u režiji Petera Feketea. Veoma uspela predstava na engleskom jeziku izvođena je, potom, i u Budimpešti, ali nikada na mađarskom jeziku, sve dok nije postavljena u subotičkom Narodnom pozorištu – Drami na mađarskom.

Upravo razlika te dve Feketeove postavke, engleske i sada mađarske, kao i činjenica da je pripremajući subotičku premijeru Fekete imao priliku da dođe do pregršt Čatovih originalnih pisama upućenih ženi Olgi, koju je on u realnosti ubio pod uticajem narkotika, da upozna atmosferu grada, pa i vremena, bila je povod za prvo pitanje reditelju – kako je nastala subotička predstava.

– U predstavu smo ugradili neke karaktere i situacije preuzete iz drugih Čatovih dela, a za tom niti, koja bi nam potpuno otkrila Gezu Čata, tragali smo svi zajedno, i ja i glumci, i pronašli smo je, sticajem okolnosti, i u pismima koja je pisao svojoj ženi Olgi, u njihovim odnosima... Svi smo se, uključujući i glumce, tome posvetili, a za razliku od prve, engleske predstave, sada sam i ja ne samo kao reditelj već i kao čovek mnogo drugačiji, imam svoju ženu i decu i potpuno drugačije vidim i doživljavam probleme zavisnosti – kaže Fekete.

Brojni kritičari su, pišući o nesvakidašnjoj režiji "Eme" i rediteljskom postupku koji se, u nekim momentima, graniči sa magijskim i mađioničarskim efektima, napisali i to da je Fekete ranije radio kao iluzionista (pre studija i diplome na Velškom koledžu za muziku i dramu u Kardifu, završio je Školu za cirkuske umetnike u Minhenu!), što je bez sumnje doprinelo njegovom teatarskom postupku.

– U pripremi predstave reditelj je primenio vrlo zanimljiv postupak: tražio je od nas da svi istražujemo svet Geze Čata kao i to da u svom životu, u detinjstvu, pronađemo i setimo se onih tačaka koje su slične ili istovetne sa onim što Čat govori... I svi smo se setili sopstvenih, sličnih iskustava, reditelj ih je sklopio i ukomponovao u celinu iz koje je nastala predstava "Ema". U suštini, bio je to zahvalan zadatak za glumce koji se vraćaju u svoje detinjstvo i na izvestan način igraju sami sebe – rekao je Zoltan Mezei.

Upravo takav postupak bio je povod da nekolicina učesnika u razgovoru glumačku igru oceni kao "visokoemocionalnu", a glumica Hermina Erdelji je objasnila:

– Originalna novela Geze Čata završava se ubistvom njegove žene, a potom njegovim samoubistvom... Kao lekar, Čat je bio sasvim svestan kuda vodi put droge i zavisnosti... U noveli "Opijum" on tačno čak računa koliko će još živeti ako uzima narkotik, izračunavši da će to biti još deset hiljada godina... Ali, u procesu rađanja predstave rediteljski postupak je bio neobičan. Improvizovali smo dve-tri nedelje, prema Čatovim pripovetkama, a ja sam dobila novele "Emu" i "Opijum", i u jednom trenutku, posle improvizacije scene u razredu kada ostajem sama, zapravo nestajem a u klupi ostaje tek moja haljina, bila sam potpuno izgubljena... Onda smo, srećom, prešli na lik Olge, Čatove žene u realnosti, došli smo do njihovih pisama, čitali ih, i ušli u sve faze njegove narkomanije. Za mene je to bilo posebno osećanje, držati u rukama pisma ispisana drhtavom rukom pisca pod uticajem narkotika. Prosto sam osetila Gezu Čata i to mi je pomoglo da sklopim lik između Eme i Olge.