Сценски ватромет у Берлину

Специјално за "Политику"
Берлин – У Берлину је и ове године током маја месеца одржан један од најзначајнијих позоришних фестивала у Европи, Theatertrefen 07, на којем смо видeли десет најбољих прошлосезонских представа на немачком језику. Ове године жири је изабрао изведбе из Хамбурга, Базела, Минхена, Вајмара, Беча, Цириха и Берлина. Селекцију су чинила класична дела Есхила, Марлоа, Молијера, Гетеа, Сартра али и нови комади Елфриде Јелинек и Јасмине Резе. Поред главног програма одржана су и јавна читања нових светских драмских стваралаца, драмске радионице, интернационални форуми и јавне дискусије.

Фестивал су отвориле политички ангажоване представе "Талија театра" из Хамбурга – Сартрове "Прљаве руке" у режији Андреаса Кригенбурга и светска премијера комада "Улрике Марија Стјуарт" нобеловке Јелинек у режији Николаса Штемана. Елфриде се у новој драми бави немачком историјом – говори о деловању терористичке групе РАФ, о политичком ангажовању, о духовима којих се не можемо отарасити. Драма пројектује сукоб две хероине овог покрета – Улрике Мајнхоф и Гудрун Енслин – на женску динамику ликова Марије и Елизабете у Шилеровој "Марији Стјуарт".

Све то, у Штемановој се режији претвара у сценски ватромет (подсећамо да је Штеман одушевио публику и жири 36. Битефа својим виђењем Шекспировог "Хамлета") који је микс различитих позоришних стилова, музике, забаве, водених бомби које се бацају у публику, пиштоља који прскају воду... Критика каже да је више револуције тешко замисливо у немачкој савременој култури забаве.

Већ сте режирали драме Елфриде Јелинек – "Рад" и "Вавилон". Ауторка је инсистирала да баш Ви радите њен нов комад. Шта Вас је привукло овој драми?

Искрено, прво сам помислио да не бих могао да радим овај текст јер је у питању готова, разрешена прича, и није ми било јасно зашто је опет отварати. Уосталом, ако би неко желео да пише о левичарима (мада су они отежавали посао РАФ-у, прим. А. Ј.), могао би да пише о Шредеру и Фишеру, о бившим пацифистима, шездесетосмашима који су опстали на политичкој сцени и при том се одлучили да крену у рат, да учествују у НАТО операцијама... Био ми је интересантан феномен протеста тј. како човек може нешто да измени. Он се среће са масом проблема и не зна како да се постави, хтео сам да истражим могућности противљења. Све револуције су биле угушене, ниједна није довела до промена. Свет систематски иде лошем и ми видимо колико мало можемо да променимо, њега води принцип капитализма а у нама се јавља осећај резигнације. Хладни рат јесте иза нас а терор опет постоји али на другом месту.

Али, Јелинек првенствено интересује РАФ?

РАФ фасцинира јер су прешли границе и, премда постоји одбојност према њиховим методима, јавља се и завист према њиховој смелости. Они су говорили да је време говора и играња за нама и да се рачуна само дело. Мене је заинтересовало зашто човек више не чини дела већ их симулира. Али скок у терор је глупост. Зато сам проблематизовао и мотив агресије против глупости.

Иако ауторка карикира феномен личности Улрике, ипак саосећамо са њом?

Јелинек доводи митос у питање, иронизира га, па и саме фигуре, а саосећање са главном јунакињом је попут обраде лика Хитлера у блокбастерима. Он нас не интересује као политичка фигура већ као историјска бештија. Улрике јесте монструозна али производи и трагично. Она страда у борби против светске неправде, одлучује да све напусти, да оде у подземље и све за собом остави. Улрике има људског у себи, за разлику од Гудрун она се није одрекла људи, она је морална победница као и Марија Стјуарт. Друго је што је једини излаз из предрасуда грађанског друштва видела у организовању терористичке групе. У позоришту се дуго бавим проблемом да ли постоји праведан рат, и да ли има оправданих убистава.

Како сте успели да се изборите са дугим тирадама драмског текста тј. да их учините сценским?

Важно је да ме је ауторка подржавала да урадим шта год желим. А прво желим да све што радим уклопим у савремени начин живота и да својим виђењем забавим гледаоца. У току припрема експериментисали смо са различитим облицима театра, укључио сам и кабаре и савремени театар попут Милеровог, и још много тога. Чини ми се да сам тиме превазишао несценичност драме.

Када су питали Јелинек шта је повезује са Вама, рекла је да је то што у својим представама музиком приказујете друштвене прилике…

Музикалност у овом комаду је музикалност мисли, она приказује како је текст развијан. А ако бих се у раду ослонио само на логику и политичке ставове остао бих на површини комада. Нас двоје повезује и склоност ка иронији, волим скоро агресивни хумор у њеним комадима. Заправо, тај хумор увек прво читам. Међутим, на крају дела остаје умор због набијености догађаја и емоција, остаје празнина, одсуство моралног савета и туга због тога. И све се своди на стално питање ко сам ја, шта чиним и да ли чиним.

И, неизбежно питање: настављате ли своју сарадњу са Елфриде Јелинек?