Украјинска укрштеница

У неколико претходних дана медијима су прострујале три информације, наизглед неповезане, али међусобно и те како прожимајуће.

Прво су у суботу украјинске новинске агенције у свет пустиле драматичну вест да се ка Кијеву масовно крећу припадници специјалних јединица Министарства унутрашњих послова. Њихов задатак је био, како се наводило, да се супротставе било каквом виду насиља које би могло проистећи из политичког ћорсокака у којем се земља привремено затекла.

Потом је из Вашингтона стигла информација да је администрација Џорџа Буша одлучила да за читавих 40 процената смањи помоћ грађанским организацијама које су предводиле украјинску "наранџасту револуцију" 2004. Узгред, помоћ је умањена и сличним организацијама у Русији, али за 50 одсто.

У горепоменуто уклапа се и трећа вест, коју је у понедељак пренео загребачки "Јутарњи лист", а у којој се, између осталог, истиче да је један од услова да Москва прихвати план Мартија Ахтисарија о решавању будућег статуса Косова и Метохије, одустајање НАТО од позива у чланство Грузије и – Украјине.

Вратимо се првој информацији. Оно што се током протеклог викенда дешавало у Кијеву на тренутак је опасно запретило да младу украјинску демократију оптерети тешким бременом насиља. Наиме, у овој земљи са скоро педесет милиона житеља политичке страсти су и раније умеле да узавру, али чак и у најсудбоноснијим "револуционарним" тренуцима 2004. оне се нису претакале у озбиљније физичке обрачуне. Појава на сцени припадника специјалних јединица многе је тргла из еуфорије и нагнала их да се замисле над питањем – којим путем иду, и куда би могло да их одведе прибегавање насилним методима. Француски "Либерасион" процењује да је управо ово "форсирање напетости натерало сукобљене стране да седну за преговарачки сто".

Добра страна поменутог "освешћивања" свакако је и то што је Украјинцима ваљда и дефинитивно јасно да је подршка коју добијају од америчке администрације или институција Европске уније и њихових челника (финансијска или декларативна, свеједно) исувише селективна, и претанка нит да би се за њу хватали зарад решења сопствених проблема. Стога је политички "реми" који су извојевали резултат и сазнања да нико изван Украјине нема чаробни штапић којим би се преко ноћи избрисало сећање на деценије доброг, лошег, вредног или непродуктивног, а проживљеног у совјетској заједници. Или, да би се једним замахом подарило нешто до чега су остали стизали годинама и мукотрпним радом.

Изјаве челника Парламентарне скупштине Савета Европе и кључних европских институција у којима се "поздравља" договор о ванредним изборима (заказаним за 30. септембар) и еуфорично констатује да су из кризе "сви изашли као победници", не доноси ништа ново. Ове институције су биле активно укључене и у прошле, редовне изборе за Врховну раду, и о њима се изјасниле изузетно позитивно, па ипак све то није елиминисало тензије у парламенту и стабилизовало политички живот. Уосталом, сетимо се, актуелна украјинска влада изгласана је прошлог августа, када је рок за то био на самом измаку.

Са друге стране, драстично умањивање америчке помоћи украјинским "оранжистима" протумачено је у јавности као (можда привремено) одустајање Беле куће од, такозваног, извоза демократије –  политичке иницијативе која је на просторима земаља бившег Совјетског Савеза изазвала највише спорова и отпора, како званичних власти тако и већине грађана.

И на крају, информација да Русија условљава Ахтисаријев план одустајањем НАТО од пријема Грузије и Украјине у своје чланство, можда ће највише онерасположити заговорнике међународних асоцијација, посебно војних. Сетимо се у, такозваном, Универзалу – договору о будућности земље који су потписали сви кључни украјински политички чиниоци – најављена је генерална жеља да се приступи Европској унији али и западној војној алијанси. Ово друго, додуше, нема баш претерано велику подршку у украјинској јавности, али заговорници придружења НАТО-у сматрају да би проблем могао бити превазиђен агресивнијом и свеобухватнијом едукацијом грађана о предностима једног оваквог чланства.