Заштићени станари изван закона

Закон о денационализацији, који је у скупштинској процедури, може да успостави правду за старе власнике станова, а да истовремено учини неправду према "заштићеним станарима", односно корисницима станарског права на приватним становима, то јест закупцима на неодређено време. Процена је да носиоци станарског права користе око 10.000 станова у својини грађана и да у 90 одсто тих станова живи једно породично домаћинство, док у 10 одсто постоје сустанарски односи. Већина ових станова налази се у централним општинама у Београду.
У Нацрту закона о денационализацији пише да се станови враћају у својину бившем власнику који постаје закуподавац. Власник може да повећа закупнину коју већина станара неће моћи да плати. Више од 40.000 људи тако може да  заврши на улици. Оваквим предложеним решењем чине се нове неправде како би се исправиле оне старе готово 60 година.

Миле Антић, координатор Мреже за реституцију, међутим, каже да је добро што се тај случај закупаца на неодређено време није нашао у Нацрту закона о денационализацији, јер је то питање регулисано Законом о становању. На потезу су општине које треба да збрињавају кориснике станова у приватној својини. Међутим, општине су од 1992. године решиле само стотинак случајева, вративши станове само једној малој групи такозваних оригиналних власника. 

Професор Властимир Дедовић, председник Удружења корисника станова у приватном власништву, истиче да је положај ових "заштићених станара" који живе у тим становима изузетно тежак и неизвестан. Они немају никакву правну сигурност. У београдским судовима у току је већи број судских поступака који се одвијају на штету носилаца станарског права у власништву грађана. Нису ретки случајеви да породице које су деценијама живеле у једном стану, буду исељене у други, често мањи и неодговарајући стан у приватном власништву. Појавиле су се агенције за куповину неусељивих станова и исељавања станара. Било је и случајева буквалног избацивања људи на улицу.

Чланови Удружења су свесни проблема који су  наслеђени. Они сматрају да је држава оштетила станаре третирајући их као стамбено збринуте и искључујући их из поделе и каснијег откупа друштвених станова, а и одузимајући им још станарско право које су имали 50 година. Како каже Дедовић, изложила их је неизвесностима закупа, док су остали грађани добили право да своје станове откупе под изузетно повољним условима. Држава је оштетила и власнике, дајући другима станарско право над њиховим становима. Удружење сматра да се једна грешка не може исправити прављењем нове грешке. "Недопустиво је да нас наша држава казни због свог пропуста тиме што је створила могућност да више од 40.000 породица буде избачено на улицу", наглашава овај професор. Јасно је да не постоји брзо и лако решење овог проблема и да ће приватна својина уживати све већу правну заштиту. У вези са тим, положај заштићених станара није уопште контрадикторан, већ се, напротив, тражи решење у складу са нормама Европске уније", каже он.

Дедовић истиче да је према Протоколу Европске конвенције о људским правима, коју је наша земља потписала и ратификовала, изричито утврђено "да је право закупа својинско право и да склапање уговора о закупу представља део права својине и вид поседовања имовине". Из тог разлога државе чланице ЕУ установиле су посебан законски режим за откуп станова у корист закупаца на неодређено време. Суд Савета Европе својим пресудама и одлукама јасно је стао на становиште да решавање стамбених потреба закупаца са дугогодишњим закупом на становима у приватној својини откупом по цени која је испод тржишне представља "јавни интерес".

Како каже Дедовић, Удружење предлаже да се станови у приватној својини откупе под истим условима откупа станова у друштвеној својини који су прописани Законом о становању. Он објашњава да је овај предлог заснован на чињеници да су носиоци права закупа  на неодређено време у радним организацијама у којима су били запослени  издвајали доприносе за стамбену изградњу.

Тешкоће заштићених станара настале су доношењем Закона о становању 1992. године који је кориснике станова у приватној својини довео у подређен положај у односу на носиоце станарског права на друштвене станове којима је омогућен откуп и потпуно располагање становима у којима су се затекли. Има власника који су откупили друштвене станове које су добили зато што нису могли да станују у својим национализованим становима. Они су, вели Дедовић, откупили друштвене станове, а сада траже повраћај станова у којима су заштићени станари.

Станарско право на становима у својини грађана није установљено слободном вољом станара или власника станова, већ на основу ранијих важећих законских прописа, Закона о располагању становима и пословним просторијама из 1945. године, Закона о стамбеним односима ФНРЈ из 1959. године, и Закона о стамбеним односима  СР Србије из 1973. године.

У периоду од 1945. до 1990. године, када су други грађани у својим радним организацијама конкурисали и добијали станове у друштвеној својини, сматрало се да лице које има станарско право на стану у својини грађана има  решено стамбено питање због чега  није могло конкурисати ни добити стан у друштвеном власништву.

-----------------------------------------------------------

Траже правду у Стразбуру

Закон о становању из 1992. године је носиоцима станарског права променио "статус" у закупце на неодређено време, са контролисаном закупнином коју контролише надлежно министарство, али је фактички временски ограничио трајање те заштите.

Маја 1993. године Удружење је у Уставном суду Србије покренуло предлог за оцену уставности већег броја чланова Закона о становању. Удружење је доставило око 540 иницијатива за оцену уставности овог закона.