Zaštićeni stanari izvan zakona

Zakon o denacionalizaciji, koji je u skupštinskoj proceduri, može da uspostavi pravdu za stare vlasnike stanova, a da istovremeno učini nepravdu prema "zaštićenim stanarima", odnosno korisnicima stanarskog prava na privatnim stanovima, to jest zakupcima na neodređeno vreme. Procena je da nosioci stanarskog prava koriste oko 10.000 stanova u svojini građana i da u 90 odsto tih stanova živi jedno porodično domaćinstvo, dok u 10 odsto postoje sustanarski odnosi. Većina ovih stanova nalazi se u centralnim opštinama u Beogradu.
U Nacrtu zakona o denacionalizaciji piše da se stanovi vraćaju u svojinu bivšem vlasniku koji postaje zakupodavac. Vlasnik može da poveća zakupninu koju većina stanara neće moći da plati. Više od 40.000 ljudi tako može da  završi na ulici. Ovakvim predloženim rešenjem čine se nove nepravde kako bi se ispravile one stare gotovo 60 godina.

Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju, međutim, kaže da je dobro što se taj slučaj zakupaca na neodređeno vreme nije našao u Nacrtu zakona o denacionalizaciji, jer je to pitanje regulisano Zakonom o stanovanju. Na potezu su opštine koje treba da zbrinjavaju korisnike stanova u privatnoj svojini. Međutim, opštine su od 1992. godine rešile samo stotinak slučajeva, vrativši stanove samo jednoj maloj grupi takozvanih originalnih vlasnika. 

Profesor Vlastimir Dedović, predsednik Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu, ističe da je položaj ovih "zaštićenih stanara" koji žive u tim stanovima izuzetno težak i neizvestan. Oni nemaju nikakvu pravnu sigurnost. U beogradskim sudovima u toku je veći broj sudskih postupaka koji se odvijaju na štetu nosilaca stanarskog prava u vlasništvu građana. Nisu retki slučajevi da porodice koje su decenijama živele u jednom stanu, budu iseljene u drugi, često manji i neodgovarajući stan u privatnom vlasništvu. Pojavile su se agencije za kupovinu neuseljivih stanova i iseljavanja stanara. Bilo je i slučajeva bukvalnog izbacivanja ljudi na ulicu.

Članovi Udruženja su svesni problema koji su  nasleđeni. Oni smatraju da je država oštetila stanare tretirajući ih kao stambeno zbrinute i isključujući ih iz podele i kasnijeg otkupa društvenih stanova, a i oduzimajući im još stanarsko pravo koje su imali 50 godina. Kako kaže Dedović, izložila ih je neizvesnostima zakupa, dok su ostali građani dobili pravo da svoje stanove otkupe pod izuzetno povoljnim uslovima. Država je oštetila i vlasnike, dajući drugima stanarsko pravo nad njihovim stanovima. Udruženje smatra da se jedna greška ne može ispraviti pravljenjem nove greške. "Nedopustivo je da nas naša država kazni zbog svog propusta time što je stvorila mogućnost da više od 40.000 porodica bude izbačeno na ulicu", naglašava ovaj profesor. Jasno je da ne postoji brzo i lako rešenje ovog problema i da će privatna svojina uživati sve veću pravnu zaštitu. U vezi sa tim, položaj zaštićenih stanara nije uopšte kontradiktoran, već se, naprotiv, traži rešenje u skladu sa normama Evropske unije", kaže on.

Dedović ističe da je prema Protokolu Evropske konvencije o ljudskim pravima, koju je naša zemlja potpisala i ratifikovala, izričito utvrđeno "da je pravo zakupa svojinsko pravo i da sklapanje ugovora o zakupu predstavlja deo prava svojine i vid posedovanja imovine". Iz tog razloga države članice EU ustanovile su poseban zakonski režim za otkup stanova u korist zakupaca na neodređeno vreme. Sud Saveta Evrope svojim presudama i odlukama jasno je stao na stanovište da rešavanje stambenih potreba zakupaca sa dugogodišnjim zakupom na stanovima u privatnoj svojini otkupom po ceni koja je ispod tržišne predstavlja "javni interes".

Kako kaže Dedović, Udruženje predlaže da se stanovi u privatnoj svojini otkupe pod istim uslovima otkupa stanova u društvenoj svojini koji su propisani Zakonom o stanovanju. On objašnjava da je ovaj predlog zasnovan na činjenici da su nosioci prava zakupa  na neodređeno vreme u radnim organizacijama u kojima su bili zaposleni  izdvajali doprinose za stambenu izgradnju.

Teškoće zaštićenih stanara nastale su donošenjem Zakona o stanovanju 1992. godine koji je korisnike stanova u privatnoj svojini doveo u podređen položaj u odnosu na nosioce stanarskog prava na društvene stanove kojima je omogućen otkup i potpuno raspolaganje stanovima u kojima su se zatekli. Ima vlasnika koji su otkupili društvene stanove koje su dobili zato što nisu mogli da stanuju u svojim nacionalizovanim stanovima. Oni su, veli Dedović, otkupili društvene stanove, a sada traže povraćaj stanova u kojima su zaštićeni stanari.

Stanarsko pravo na stanovima u svojini građana nije ustanovljeno slobodnom voljom stanara ili vlasnika stanova, već na osnovu ranijih važećih zakonskih propisa, Zakona o raspolaganju stanovima i poslovnim prostorijama iz 1945. godine, Zakona o stambenim odnosima FNRJ iz 1959. godine, i Zakona o stambenim odnosima  SR Srbije iz 1973. godine.

U periodu od 1945. do 1990. godine, kada su drugi građani u svojim radnim organizacijama konkurisali i dobijali stanove u društvenoj svojini, smatralo se da lice koje ima stanarsko pravo na stanu u svojini građana ima  rešeno stambeno pitanje zbog čega  nije moglo konkurisati ni dobiti stan u društvenom vlasništvu.

-----------------------------------------------------------

Traže pravdu u Strazburu

Zakon o stanovanju iz 1992. godine je nosiocima stanarskog prava promenio "status" u zakupce na neodređeno vreme, sa kontrolisanom zakupninom koju kontroliše nadležno ministarstvo, ali je faktički vremenski ograničio trajanje te zaštite.

Maja 1993. godine Udruženje je u Ustavnom sudu Srbije pokrenulo predlog za ocenu ustavnosti većeg broja članova Zakona o stanovanju. Udruženje je dostavilo oko 540 inicijativa za ocenu ustavnosti ovog zakona.