Посредовање, какво посредовање

„Русија држи кључ за решење сиријске кризе, а Србија би, захваљујући својим везама с Москвом, могла да посредује како би се пронашао политички излаз из сукоба”, саопштио је ове недеље „Политици” неименовани извор из Јелисејске палате.

Да ли је Србији заиста понуђена улога посредника у најсложенијем савременом конфликту кроз који се преплићу хладноратовско надметање Запада и Русије, ривалство Арапа и нарасле амбиције регионалних сила, оживљавање сукоба сунита и шиита, повратак џихадиста?

Зашто би Француска тражила помоћ Србије? Зашто би Русија разговарала са Србијом поводом Сирије? Да ли би Србија и њена дипломатија били опремљени за једну тако деликатну посредничку мисију? Да ли би били на свим странама прихваћени као посредници?

Нема сумње да је за прекид крвавог рата који је већ однео 100.000 живота Сирији неопходно посредовање, али две и по године дуг конфликт већ се претворио у гробље разних посредничких иницијатива.

Логично је било претпоставити да медијатор буде Арапска лига која је 1989. посредовала у заустављању грађанског рата у Либану. Али Катар и Саудијска Арабија, јастребови из Залива, одмах су се ставили на страну побуњеника и њиховог Сиријског националног савета, у чему им се помало изненађујуће придружио пословично обазриви јордански краљ Абдулах.

Уместо да посредује, Арапска лига је режим Башара ел Асада брзо искључила из чланства, не слушајући три уздржане земље које су искусиле страхоте секташких сукоба и рата: Алжир, Ирак и Либан.

Захтев Асадових арапских ривала да буде скинут с власти није био пропраћен било каквом понудом за амнестијом, а јасно је да нико, па ни Асад, не жели да се суочи са затвором и суђењем, као Хосни Мубарак, или понижавајућим линчом, као Муамер Гадафи.

Турска је прва покушала лета 2011, али док је саветовао Асада премијер Реџеп Тајип Ердоган је истовремено помагао његове ривале и окупљао их у Истанбулу, да би потпуно прешао на страну побуњеника. Резултат је био фијаско политике „нула проблема са суседима” шефа дипломатије и „турског Кисинџера” Ахмета Давутоглуа.

Потом је своје услуге добре воље понудио Хасан Насралах, вођа либанског Хезболаха који ће касније послати своје борце да штите брата по шиитској вери, Асада.

Медијација УН, логична по теорији, била је од старта притиснута неуспешним наслеђем посредовања у Либији, које није имало подршку Запада. Ипак, с пролећа прошле године, као заједнички емисар ЕУ и Арапске лиге, појавио се Кофи Анан с планом од шест тачака за прекид насиља.

Уз све дипломатске вештине полиране на месту генералног секретара УН, Анан се повукао августа 2012. да би га заменио још један од посредничких виртуоза, алжирски ветеран Лахдар Брахими. Сем огромне фрустрације, ништа.

Сви покушаји САД да у Савету безбедности прогурају резолуцију сличну оној о успостављању зоне забрањеног лета у Либији, пропадали су због блокаде Русије и Кине које памте како их је Запад преварио у Либији.

Потом поглавар Мелкитске грчке католичке цркве, патријарх Антиохије и свог Истока, Александрије и Јерусалима, Грегориос Трећи, позива тадашњег папу да посредује. Бенедикт Шеснаести ћути.

Крајем прошле године побуњеници кажу да прихватају посредовање Москве а потом Американци и Руси постижу договор да подрже медијацију међу свим странама сиријског рата, али је већ у старту било јасно да је захтев тадашње америчке државне секретарке Хилари Клинтон да транзиција ка „демократској, уједињеној” Сирији „никако не може да укључи Асада”, неприхватљив Русима.

Показало се да је то огромна препрека и последњих напора да се организује мировни скуп Женева 2, о ком су се договорили Москва и Вашингтон. При том, нема ни договора око листе учесника јер Русија и Кина желе присуство Асадовог савезника, Техерана.

У међувремену се и Италија нудила да поводом Сирије посредује између Вашингтона и Москве. И од тога ништа.

Немогућа мисија, закључио сам уплашен да би српски званичници понуду Париза могли поносно да прихвате.

Но, да се вратим на збирку питања која ми је у старту стварала конфузију. Идемо редом.

Зашто би Француска тражила српско посредовање? Да би јој помогла да подигне међународну статуру загубљену у хаосу балканских ратова? Из захвалности због наше помоћи у спречавању отцепљење покрајине Бонга-Бонга у Малију? Да бисмо се ми, обављајући послове за ЕУ, препоручили Бриселу и замерили Москви?

Не, развио сам и теорију завере, Французи знају да од тога неће бити ништа, али ришељеовском лукавошћу од „ништа” праве капитал јер ће им Срби бити захвални што су их се сетили, а званичници ублажити замерку да се Париз недовољно ангажује око српског приступања ЕУ. Плашите се Данајаца кад дају поклоне!

Зашто би Русија разговарала са Србијом поводом Сирије? Ако је Русија главни сегмент српског посредовања онако како то очекује Париз, одмах сам се сетио аутентичне приче када је, још у првом мандату, Владимир Путин био у посети Мађарској. Домаћин га је у једном тренутку упитао шта мисли о ситуацији око Косова.

„Председник једне велике земље с председником једне мале земље не разговара о проблемима друге мале земље”, брзометно је узвратио господар Кремља.

Могу да замислим смркнуто лице нашег високог посредника, кога Париз гура да ублажи став о Сирији, а Путин му загорча живот неком сличном изјавом.

Да ли би Србија и њена дипломатија биле опремљене за једну тако деликатну посредничку мисију када у Министарству спољном једва да на прсте две руке избројите дипломате које говоре руски, још ређе које говоре француски или арапски?

Ко да посредује? Председник Томислав Николић је истина 2004. боравио у Дамаску и зна Асада, али министар спољни се за годину дана није директно састао са шефом руске дипломатије Сергејем Лавровом, америчким државним секретаром Џоном Керијем а француског колегу Лорана Фабијиса видео је само захваљујући посети Паризу Ивице Дачића.

Да би били били прихваћени као посредници? Српски емисари морали би да обезбеде сагласност и две стране у поступку: сиријског председника и побуњеника.

Србија се истина не изјашњава око сиријског конфликта и не ставља ни на једну страну. Српска амбасада је, из безбедносних разлога, измештена из Дамаска за Бејрут – чиме је Београд избегао општи позив ЕУ да земље повуку своје дипломате, а опет није присутан у средишту сиријског режима.

Заинтригиран текстом с прве „Политикине” стране, обратио сам се српском МСП-у с питањем да ли нешто знају о француској иницијативи о којој је, наводно, председник Франсоа Оланд требало да у четвртак обавести председника Николића на Брду код Крања.

Одговор нисам добио, а у посланствима Француске и Сирије нико ништа није знао. Недоумицу ми је коначно развејао високи извор из кабинета српског председника: ни у Јелисејској палати, ни у Ке д’Орсеју, ни на Брду код Крања ово посредовање око Сирије нико није помињао.

Остаје ми да се радујем што од свега неће бити ништа јер је тако боље за Србију која има довољно својих брига, али и да са жаљењем демантујем лист у коме радим.

Циници кажу да се „извор” Јелисејске палате у ствари удварао новинарки па је своју позицију желео да ојача ексклузивом. Новинарка се примила. Не на удварање, већ на причу.