Анђели и демони Египта

Политичка офанзива египатске армије против Муслиманске браће се наставља претећи несагледиво дубоким  поделама и настављањем крвавих сукоба. Нису Муслиманска браћа изгубила Египат, како тврде неки аналитичари са Запада, већ им је власт отета: прво поништавањем парламентарних избора у којима су освојили половину места у Шури, и заједно са радикалнијим исламским салафистима контролисали две трећине парламента. Друго, војним ударом 3. јула којим је свргнут легално изабрани председник само зато што потиче из миљеа Братства.

Много шта би могло да се замери једногодишњој владавини Иквана, како су Муслиманска браћа позната у Египту још од кад су 1928. постали прва организована снага политичког ислама.

Јесу допринели радикализацији друштва неспремношћу да привуку секуларну и либералну опозицију какао би се заједнички организовао болан процес транзиције. Нису ни мало поправили веома лошу економску ситуацију наслеђену рушењем Хоснија Мубарака.

Али остаје поента: исламисти су, као и у Тунису, легално освојили власт на изборима које су надлежни западни посматрачи прогласили слободним. Сада се тај исти Запад устеже да обарање Мухамеда Мурсија назове правим именом: војним ударом.

Прву транзицију после Револуције 25. јануара 2011. водила је армија на основу кредита стечених током бурних Дана гнева, када је одбила наређења да пуца у демонстранте. Генерали, који су Египтом управљали од времена свргавања монархије, обећали су да ће власт предати чим се устоличи цивилна власт.

Када је међутим армија покушала да приграби власт 2012, Мурси је уз подршку исламиста и младих незадовољника део армијског врха послао у пензију, а предвиђеним променама устава покушао да војску врати у касарне, где јој је место у демократским државама.

Генерал Абдул Фатех ел Сиси је онда уз помоћ другог табора младих незадовољника свргнуо Мурсија са власти. Армија је тако погубила поверење већинског становништва које је на свим изборима у последње две и по године гласало за исламисте. Истовремено је побрала аплаузе секуларног и либералног Египта и Запада који је тешко прикривао забринутост за земљу којом демократски треба да управљају исламисти којима не верују.

То је садашњи фронт борбе у коме обе стране немају одговоре како да државном политиком остваре слогане са Трга Тахрир који су оборили деспотију, како да њихове жеље претворе у стварност: достојанство, хлеб, послови, социјална правда.

Биланс протеклог времена је отужан. Египат је у последње две године пропустио прилику за мирном демократском транзицијом јер су се сви главни актери – исламисти, армија, револуционарна младеж и неисламска опозиција – понашали као аматери.

Иако је то донекле разумљиво, јер нико од њих није имао искуства са демократским плурализмом, главни протагонисти садашње драме – Муслиманска браћа и војска – испољили су једино одлучност да своје симпатизере пошаљу да се туку и гину по улицама.

Доприносећи све оштријој подели земље, Иквани у политичку арену увлаче кога стигну: од покрета младих какав је Тамарод (Побуна), преко фундаменталистичких салафиста до симпатизера старе гарде која је морала да ћути током деценија у којима су Муслиманска браћа била забрањена и прогањана.

Армија не заостаје у доприносу националном расколу. Очекивано показујући незнање и ароганцију у политичком животу, генерали су претерали  у свом осећању одговорности за заштиту националног интегритета барем три пута: када су оборили Мурсија, када су позвали на масовне демонстрације у петак како би добили „мандат” да зауставе насиље, у ствари за покушај да Икване поново потисну на политичку маргину, и када је решила да Мурсија изведе пред суд оптужујући га за погибију чувара за време његовог бекства из затвора у последњим данима Мубараковог режима?

Зашто је Египат толико дуго чекао да открије ту могућност када су неки други исламисти били глатко искључени из трке за председничке изборе?

Армија, која себе представља као анђела чувара Египта пред исламским демонима, мора да се повуче из политичког живота Египта, макар и по цену да земља више не добија америчку годишњу помоћ од 1,5 милијарди долара, од чега највише иде управо војсци.

Бивши премијер Хишам Кандил, кога су именовала Муслиманска браћа, деловао је разумно прошле недеље када је упозорио на наставак масовних демонстрација и понудио план од шест тачака за смањење тензије и решење оштре политичке кризе. За рашчишћавање ваздуха неопходни су преговори свих странака, суштина је његове поруке.

Можда парадоксално, али што су чешћи сукоби два зараћена египатска фронта, што се више увећава биланс погинулих, то би протагонисти кризе пре могли да схвате трагичну узалудност дуела по улицама и брже се окрену преговорима који треба да дају оквир нових политичких правила.

Кључни елемент свих предлога остаје неизмењен од јануара 2011: да ли било ко од актера може убедљиво да покаже да ће његова политика дати одговоре на захтеве који се тичу достојанства, хлеба, послова и социјалне правде.

Турбулентна ситуација намеће поглед кроз апокалиптична сочива, али оно што се догађа по улицама нуди и другу врсту анализе: после 30 месеци јасно је да улична динамика ни једног од два зараћена табора не може да влада земљом, већ да само увећава број група које представљају различита расположења 84 милиона Египћана.

Оно чему присуствујемо, колико год трагично, није изненађујуће. Штавише, било је очекивано да ће се наставити процес обликовања политичких правила и појаве нових играча на новој политичкој сцени, отворен рушењем Мубараковог режима, наставити.

Колико год суочавање Египћана има епске и трагичне димензије, толико је и здраво за изградњу нове државе – под условом да није диктирано споља.

У овом тренутку, Египат има само један приоритет: како да смири масовне и експлозивне емоције Мурсијевих противника и симпатизера – који чине два лица подељене нације – и да их врати у функционални политички процес  стварања стабилне државе, као што прижељкује већина Египћана.