Реформисти 4. октобра

Прича о реконструкцији владе необично подсећа на „Болеро”, потресно или тугаљиво дело које је сам аутор Морис Равел једном описао „као дело за оркестар али без музике”, док се у књигама може наћи анегдота како је једна госпођа на свечаној премијери док је слушала исту мелодију са безброј варијација почела да виче: „У помоћ, какав ужас од музике.” Српска прича о реконструкцији владе имала је бескрајни број варијација на исту тему, али на крају добија расплет који би могао да оправда вишенедељни медијски рингишпил у коме су се вртела имена и ресори, сударали јадни криминални досијеи и велики планови за препород Србије.

Али када се пред скупштином за коју недељу појави реконструисана влада, чак и ватрени опозиционари тешко ће моћи да кажу како је реч о козметичким променама. Посебно ако наредних дана грађани Србије схвате како ће први пут после октобарских промена имати владу у којој Млађан Динкић није господар токова новца, један од главних креатора економске политике или некаква модернизована верзија Косовке девојке инвестиционог циклуса у Србији.

Могући одлазак Динкића, наравно, неће опоравити српску економију, али ће та промена у себи носити драматичну поруку за грађане којима је лидер УРС-а одавно постао главни симбол клецавих економских реформи и темељног социјалног раслојавања. У читавој политичкој мелодрами о реконструкцији некако се заборавља да би изласком партије Млађана Динкића из владе, Србија први пут од октобарских промена имала владу састављену од странака или лидера који су били стубови бившег режима.

Хроничари источноевропских транзиција ће рећи да је већина тих земаља кренула у озбиљне реформе тек када су се на власт вратили бивши комунисти који су након неколико година проведених у опозицији, знали само две ствари. Знали су да бивши режим није био добар и да су најбољи Европејци узгајани у кућама комунистичких лидера или генерала, баш као што су се црвени револуционари смислу за социјалну правду учили од гувернанти и баштована у породици.

Част октобарских промена браниће Расим Љајић или неко од разочараних досовских првобораца који су протеклих година доживели просветљење и увидели где станује права демократија, али ће свеједно остати упамћено да би крајем августа Србија могла да добије владу реформиста 4. октобра. И да ће се неки историјски комедијант случајно побринути да људи који су 5. октобра били тешко поражени и забринути за безбедност својих породица, на лето 2013. године постати главни српски реформатори. Некоме ко у Србији није био годинама то делује као некаква иронична опаска, али онима који живе у Србији то делује као прецизна дијагноза. Или терапија.