Reformisti 4. oktobra

Priča o rekonstrukciji vlade neobično podseća na „Bolero”, potresno ili tugaljivo delo koje je sam autor Moris Ravel jednom opisao „kao delo za orkestar ali bez muzike”, dok se u knjigama može naći anegdota kako je jedna gospođa na svečanoj premijeri dok je slušala istu melodiju sa bezbroj varijacija počela da viče: „U pomoć, kakav užas od muzike.” Srpska priča o rekonstrukciji vlade imala je beskrajni broj varijacija na istu temu, ali na kraju dobija rasplet koji bi mogao da opravda višenedeljni medijski ringišpil u kome su se vrtela imena i resori, sudarali jadni kriminalni dosijei i veliki planovi za preporod Srbije.

Ali kada se pred skupštinom za koju nedelju pojavi rekonstruisana vlada, čak i vatreni opozicionari teško će moći da kažu kako je reč o kozmetičkim promenama. Posebno ako narednih dana građani Srbije shvate kako će prvi put posle oktobarskih promena imati vladu u kojoj Mlađan Dinkić nije gospodar tokova novca, jedan od glavnih kreatora ekonomske politike ili nekakva modernizovana verzija Kosovke devojke investicionog ciklusa u Srbiji.

Mogući odlazak Dinkića, naravno, neće oporaviti srpsku ekonomiju, ali će ta promena u sebi nositi dramatičnu poruku za građane kojima je lider URS-a odavno postao glavni simbol klecavih ekonomskih reformi i temeljnog socijalnog raslojavanja. U čitavoj političkoj melodrami o rekonstrukciji nekako se zaboravlja da bi izlaskom partije Mlađana Dinkića iz vlade, Srbija prvi put od oktobarskih promena imala vladu sastavljenu od stranaka ili lidera koji su bili stubovi bivšeg režima.

Hroničari istočnoevropskih tranzicija će reći da je većina tih zemalja krenula u ozbiljne reforme tek kada su se na vlast vratili bivši komunisti koji su nakon nekoliko godina provedenih u opoziciji, znali samo dve stvari. Znali su da bivši režim nije bio dobar i da su najbolji Evropejci uzgajani u kućama komunističkih lidera ili generala, baš kao što su se crveni revolucionari smislu za socijalnu pravdu učili od guvernanti i baštovana u porodici.

Čast oktobarskih promena braniće Rasim Ljajić ili neko od razočaranih dosovskih prvoboraca koji su proteklih godina doživeli prosvetljenje i uvideli gde stanuje prava demokratija, ali će svejedno ostati upamćeno da bi krajem avgusta Srbija mogla da dobije vladu reformista 4. oktobra. I da će se neki istorijski komedijant slučajno pobrinuti da ljudi koji su 5. oktobra bili teško poraženi i zabrinuti za bezbednost svojih porodica, na leto 2013. godine postati glavni srpski reformatori. Nekome ko u Srbiji nije bio godinama to deluje kao nekakva ironična opaska, ali onima koji žive u Srbiji to deluje kao precizna dijagnoza. Ili terapija.